АЛЕКСАНДАР ЈОКИЋ: Могу и хоћу!

0
396
aleksandar jokić izbori

Ово је мој покушај да одговорим на стотине питања која слушам у посљедње вријеме. Како могу да се бавим кривичним правом? Како могу да браним човјека за кога „знам“ да је крив? Како могу тражити да „силоватељ или убица буду поново на улици“?

Зато што ово не разумијемо и зато што ово не учимо – зато нам је и друштво сиромашније. Духовно, не материјално.

Почнимо од почетка. Шта је то кривични поступак?

Да изузмемо специфичности сваког, па тако и нашег система, уопштено говорећи кривични поступак је поступак у којем држава уз помоћ апарата принуде и буџетских средстава покушава да прикупи доказе о учињеном кривичном дјелу и учиниоцу и покушава да казни учиниоца, некада и да га привремено изолује из друштва (затвор). Тај посао обавља тужилаштво.

Посебна грана власти, судска власт, представљена кроз судове, ту је да непристрасно, независно и објективно цијени представљене чињенице и да одлучи да ли постоји кривично дјело, да ли је оптужено лице учинило дјело и која је санкција, односно казна адекватна у оквиру законом прописаног минимума и максимума.

Суд то чини само и искључиво на основу онога што му је представљено. Као у ријалити емисијама када такмичарима дају састојке, а они морају да направе јело. Тако суд мора на основу састојака да направи пресуду. Не може изван тога да тражи чињенице. Управо због тога важно је сљедеће.

Фундаментално право сваког грађанина је право на одбрану. Свакоме кога оптужујемо за нешто мора се допустити да изнесе чињенице и доказе у своју корист. Мора се допустити да се оптужени суочи са доказима који га оптужују и да их оспори. Нико није крив док се не докаже супротно.

И ту долази до изражаја улога браниоца (адвоката). Бранилац је једини који ће са знањем и вјештинама помоћи појединцу да оспори доказе тужилаштва и изнесе своје доказе. Који ће брижљиво да проучи доказе и да оспори све што сматра да је незаконито, који ће да укаже на пропусте, који ће да укаже на чињеницу да нешто није доказано. Једини је који ће указати суду и на другу страну медаље. Једини је који ће натјерати тужилаштво да буде савјесније и педантније.

А зашто све то?

Зато да не би никада невин човјек отишао у затвор. Да не би невин човјек уопште био осуђен. Чувена изрека каже: „Боље је 100 кривих на слободи него један невин у затвору“. Ја кажем: Боље је сви криви на слободи него један невин у затвору. Јер шта смо као друштво постигли ако невиног човјека пошаљемо у затвор?

Замислите да сутра неко ваш без икаквог разлога буде одведен у затвор. Колико је њему живот уништен, његовој породици, његовим пријатељима? Ако је био послодавац, онда свим породицама запослених. Ланац унесрећених је огроман. Бол је огромна. Неправда је несагледива. Недопустиво је да то буде учињено у име грађана, у име свих нас. Не у моје име! Сигуран сам да не бисте пристали да се и у ваше име невин човјек пошаље у затвор.

Зато је битно да се љествица постави разумно високо. Да браниоци не дају ни педаљ испод тога тужилаштву. Да се осигурамо да само онај за кога постоје јасни, неспорни докази да је учинио кривично дјело и буде осуђен. Када ти докази издрже тест одбране, када у колизији са доказима одбране ипак докажу да је неко лице починило неко кривично дјело, тада суд одмјерава казну. И опет ту долазимо до улоге браниоца који суду представља доказе и чињенице који могу бити од значаја за правилно и правично одмјеравање.

Не може бранилац ослободити одређено лице за које је тужилаштво законито прикупило довољно доказа да је учинило дјело. То се не дешава ни на филмовима. Бранилац ће покушати да оспори доказе, али ако су докази јасни и чврсти, бранилац не може учинити да докази нестану. Суд тада на основу доказа јасно може да оцијени да је неко починио кривично дјело. Бранилац у том случају може само да износи чињенице и доказе од значаја за изрицање санкције.

И то мора бити јасно. Када тужилаштво свој посао одради одлично и предствља јасне, чврсте, законито прибављене доказе да је неко лице починило неко кривично дјело, браниоци у том случају немају много маневарског простора осим да се позабаве доказима и чињеницама битним за одмјеравање казне.

Међутим, хипотетички – ако браниоци помисле да им је клијент крив и не учине све да оспоре доказе тужилаштва, тужилаштво ће са мање муке, са мање труда, доћи до осуђујуће пресуде. Да се не заваравамо, осуђујућа пресуда је циљ тужилаштва у сваком предмету. Када се ово почне понављати, тужилаштво ће са мање прикупљених доказа почети да подиже оптужнице.

И ту смо у проблему, у огромном проблему, јер сада је извјесно да ће неко за кога нема доказа да је учинио дјело да се нађе пред судом. Ако су браниоци спустили љествицу, односно допустили да она буде спуштена, постоје шансе да тај неко буде осуђен. Дакле створили смо друштво у коме ви и ја можемо завршити у затвору иако нисмо починили кривично дјело. Само зато јер браниоци нису у сваком појединачном случају дали свој максимум. А то је дефинитиван пораз друштва.

Због тога браниоци морају свим дозвољеним средствима да оспоравају наводе и доказе тужилаштва и да представљају доказе оптуженог како би суд могао на основу тога да оцијени постоји ли довољно доказа да је неко починио неко кривично дјело или не постоји.

Због свих нас битно је да адвокат не бира клијенте, јер није битно ко је клијент и за шта је оптужен. Због друштва је битно да лице буде на слободи ако нема доказа или су докази незаконити или недовољни. Јер то је гарант да ни ви, нити ико ваш неће без доказа бити у затвору. Зато је важно да у браниоцима не гледате браниоце убица, силоватеља, педофила, лопова, дилера, него браниоце цивилизованог друштва које не дозвољава да се иједан невин живот трајно упропасти.

Зато бранилац не одлучује да ли ће ићи у поступак по томе ко му је клијент и за шта га терете, него по томе колику светињу брани. А ова светиња је, ријечима Мајаковског, равна Богу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име