АЛЕКСАНДАР ЈОКИЋ: Несвакидашњи текст младог правника који ће вас оставити без даха!

0
315
imena

„Слобода није божје сјеме па да ти га неко да“

У свјетлу недавних дешавања и убиства Славише Крунића и припадника његовог обезбјеђења Жарка Павловића константно промиче важан детаљ, а то је да су жртве у самоодбрани усмртиле једног нападача. Због овога први пут у својим колумнама нећу писати толико о праву, колико о Слободи (велико слово је знак поштовања и дивљења).

Зашто о Слободи и какве везе самоодбрана има са слободом?

У самоодбрани је пуцано из ватреног оружја. Ватрено оружје, као што нам је свима познато, не може да се посједује и носи без посебних дозвола издатих од стране надлежних државних органа. Дакле, илегално је да ја посједујем, а камо ли да носим оружје.

Као што видимо у овом трагичном случају, убиство у самоодбрани би могло да олакша МУП-у проналазак осталих учинилаца и лица која су учествовала у припремању и планирању дјела. На страну што је један убица усмрћен, него је и олакшан проналазак осталих.

Замислимо мало срећнији сценарио – да је само нападач смртно страдао, то би било поздрављено од стране јавности. Што је и нормално. Самоодбрана је одувијек била основно средство одбране живота и тијела људи од тренутног напада другог. Самоодбрана је основна линија одбране. Самоодбрана је у великој мјери онемогућена од стране државе.

Како? Па забраном посједовања и ношења оружја.

Да ли је ико у наведеном случају поставио питање да ли су нападачи пуцали из оружја које су посједовали и носили легално? Да ли је? Ико? Да ли је то икоме пало на памет? Наравно да није. Када неко пуца из ватреног оружја с намјером да тешко повриједи или убије друго лице, најмања му је брига и препрека то што ће то учинити са оружјем које не смије да посједује и носи. Страшно.

Генерална забрана посједовања и ношења оружја без дозволе неће одвратити лице које је наумило да убије од тог чина. Једини који имају проблема с тим смо ми поштени грађани којима није дата могућност да се бранимо. Забрана посједовања и ношења оружја није проблем „негативцима“ него „позитивним ликовима“ који поштују закон.

Прије неколико година у Србији се десила пуцњава у угоститељском објекту када је лице у исти дошло и почело да пуца из ватреног оружја. Пуцњава је трајала докле год је нападач имао муниције, јер нико од „позитивних ликова“у угоститељском објекту није имао оружје да се брани. Након пуцњаве опет нико није поставио питање да ли је оружје посједовао и носио легално. Нико. Јер није ни битно. Битни су животи људи. А да је само један од гостију имао ватрено оружје, можда би се неки од живота спасио. Само један спашен живот је довољан да оправда дозволу за ношење оружја.

Баш зато, зато што су битни животи људи, тим људима, тим „позитивним ликовима“ треба дати једнаку шансу коју себи дају „негативци“. Треба дати шансу да се одбране. Није ово ништа револуционарно. Није ово апел да сви ходају наоружани. Међутим тренутно су на улицама од цивила наоружани већином они који не поштују забрану посједовања и ношења оружја.

Треба ли набрајати животе који можда не би били прерано окончани да су могли да се бране?!

Не кажем да сутра треба сви да добију пиштољ у руке, али кажем да данас треба да почнемо да размишљамо и причамо о томе. Сигуран сам да многи имају шта да кажу на ову тему.  Сигуран сам да многи не могу јер смо закаснили.

Руке Мандушића Вука без оружја нико не опјева.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име