АЛЕКСАНДАР ЈОКИЋ: Петровданске лиле

0
618

Овај текст не пишем јер сам за то да сви треба да користе марихуану. Чак нисам за то да ико треба да је користи. Овај текст не пишем ни као неко ко има болест за коју тврде да је канабис држи под контролом. Ово не пишем ни као бунтовник без разлога. Ово пишем због Слободе (пишем намјерно великим словом).

Недавно сам се сјетио серије текстова „Интервју са другачијим политичарем“ које смо писали на идеју Милка Грмуше. Поред нас двојице, писао је и мој брат по свему, осим по крви, Алекса Проле Бат. Тада сам написао један интервју са политичарем за којег бих гласао, а у којем објашњавам зашто се залажем за потпуну легализацију марихуане. Данас мислим исто. Чак сам и гласао (по први пут од када имам право гласа нисам поништио листић) за политичара који је пред изборе изјавио да је за легализацију.

Држава треба да мисли на своје грађане, али не умјесто својих грађана. Дакле, држава треба да нас штити од других, али не и од нас самих. Ако желимо да једемо масно, неће држава то да нам брани, ма колико штетно било. Ако хоћемо да једемо слатко, опет – неће држава да нам брани јер нам то није здраво. Овај тест је прошао и алкохол. Прошао је и дуван. Зашто не би аналогно дувану прошла и марихуана? Докле год не штетимо некоме трећем, његовом тијелу и животу, имовини или слободном кретању, дотле држава нема разлога да интервенише.

Слобода је право на избор и одговорност за посљедице. Слободни смо да наручимо пиво или вињак у кафани, али одговарамо за своје поступке у пијаном стању. Зашто би држава другачији однос имала према марихуани?

Понављам, ја нисам за то да ико конзумира марихуану. Не тврдим да има љековита својства. Не тврдим да је добра уопште. Тврдим да сваки пунољетан грађанин треба да одлучи сам за себе и сходно томе се понаша.

Шта би се десило да сутра марихуана буде легална?

Много полицијских службеника би било растерећено тог задатка и могли би да се посвете другим пословима. Којих има. Много тужилаца и судија би на идентичан начин могли да своје вријеме, знање и енергију усмјере на нешто друго, што је вјероватно за све нас важније од процесуирања људи који узгајају, продају и конзумирају марихуану.

Држава би системом опорезивања производње и продаје почела да пуни државну касу. У производњи, увозу сјемена и опреме, преради, паковању и продаји би се запослиле стотине људи. Ти људи би опет плаћали порезе и доприносе, али и хранили своје породице. Потенцијално, градови у Српској би били примамљивији туристима који уживају марихуану.

Сви се сада запитамо шта је негативно кад има оволико позитивних страна?

Па негативно је оно што је и са алкохолом негативно – људи који конзумирају били би под дејством марихуане и не би одређено вријеме могли да раде одређене послове, возе аутомобил, и слично. То, дакле, већ све имамо са алкохолом, па ипак није крај свијета. Напротив, друштво сасвим добро функционише са тим.

Шта је онда стварно негативно?

Млади? Разумије се да малољетници, као и алкохол или цигарете, не би могли да купе ни марихуану. Међутим, знамо да данас и поред забране млади нађу начин да исту купе. Нашли би и када би продаја била у специјализованим продавницама. Треба бити фер и то рећи. Исто тако треба бити фер па рећи да су истраживања у Сједињеним Америчким Државама (https://jamanetwork.com/journals/jamapediatrics/article-abstract/2737637) показала да легализација марихуане не доводи до повећања броја младих који користе, већ се чини да се тај број смањује. Да ли је то због синдрома „забрањеног воћа“? Не знам.

Но без обзира на то, управо ту лежи ризик Слободе. Да ли ће ваше малољетно дијете изаћи вечерас и попити које пиће је ствар одрастања на коју је сваки родитељ на свој начин спреман. Спреман је и на то да постоји могућност да запали џоинт. Једнако би био спреман на то и да је марихуана легална. Неће држава објашњавати вашој дјеци шта је добро, а шта лоше за њих. Држава може пооштрити контролу продаје, кажњавати продавце који продају марихуану малољетницима. Али то не може бити разлог да марихуана буде илегална за све.

Дакле, суштински негативних појава нема.

Ако тренутно производите или продајете марихуану, пријети вам казна затвора од једне до десет година. Некоме је живот упропашћен због нечега што више скоро нико не доживљава као друштвено опасно и непожељно. Ако не мислимо на финансије и затворске капацитете, мислимо барем на животе људи. Колико живота је већ уништено због тога што „држава зна боље од нас шта је добро за нас“?

Нико овдје не прича о присили, о томе нема ријечи, него о двије пунољетне особе које добровољно размјењују робу за новац. Зашто би се због тога ишло у затвор? Зашто бисмо жељели да одстранимо из друштва некога ко нам ни на који начин не штети? Ја то никако не желим. А ви?

Још екстремнији примјер је кривично дјело из члана 208. Кривичног законика, а то је омогућавање уживања опојних дрога. Поједностављено, ово кривично дјело чини онај који дода џоинт другом лицу или допусти да се код њега у стану или ауту запали џоинт. За то се иде у затвор од једне до осам година.

Да ли ви мислите да постоји неко у нашем граду ко вјерује да се за давање другом лицу џоинта треба ићи у затвор? Да ли мислите да у читавој држави постоји неко ко мисли тако? Да ли постоји неко у НСРС ко мисли тако?

Зашто онда шиканирамо сопствене грађане и уништавамо животе? Зашто трошимо наше паре на уништавање живота наших суграђана због ствари које не сматрамо штетним?

Има ли пилота у авиону?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име