АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Хиљаду ЗАШТО, али само једно ЗАТО

0
105
nemojte oblaci gdje vam nije mjesto

Ко би рекао да и такви дани постоје! Скоро да су постали дио научне фантастике у склопу технократског урбаног живота овог двајес’ првог вијека. Лудо, буразере!

Испијена лица и нису била примјетна, ваљда како је сунце изашло и просуло неку своју енергију и предозирала народ витамином Д. Чак и они алкохолни демони који обично гмижу из кафанских рупа са љепљивим подом и конобарицама које су старије од вина. И они су били видно насмијани.

К’о за невјеру, пун живота искорачих из кревета и поред свега неколико сати продуктивног спавања. Обично би такво искакање из постеље био знак да ћу пеглирати или пробати да васкрснем уз неку воћну инфузију услијед конзумирања прекомјерних количина алкохола. Али није тако и данас. Недјеља, сунце сија, а енергије не мањка.

А што помрач’т’ нешто што је предвиђено да исијава задовољство? Нема разлога за то. Лудо, буразере, рекох. Тол’ко сам био добро расположен да сам и џанкију дао марку за „карту да посјети фамилију у Бијељини“. Његова је ствар што се та карта растопи БИЦ-овим упаљачем.

Први пут послије дуже времена сам са бистрим погледом видио радницу у пекари чији пулт сам знао често благосиљати неразговјетним молбама са дна делириум тременс бунара. Лијепо обоје остадосмо зачуђени када сам је уљудно поздравио и упутио комплимент да хљеб лијепо мирише, а она зрачи добротом.

Улица којом обично брундам недјељом овај је пут била сјајна. Раван пут, ја добар, она добра… Све добро. Чак и онај ђед који има фацу к’о Клиф Ричард (фаца коју пожелиш да ошамариш када је видиш) није био толико иритантан (ОК, био је иритантан, али мање). Нисам примио плату, па ни сам нисам знао разлог моје среће.

Ко ће знат’, кажу људи да је то неко докучење нирване (не оне Куртове „сачмарица“ Нирване), да је то зато што се нисам напио, да је то зато што је дан лијеп, да је то зато што она ипак постоји… Хиљаду ЗАШТО, али само једно ЗАТО.

Можда она заиста и јесте ту, можда заиста и постоји.

Не вјерујем да је то нирвана, јер сам генерално незаинтересован за 99% конвенционалних ствари које друштво тражи/гледа/слуша/воли. Плата није, провјерио два пута. Видио Дакића скоро и нисам више, али није ни то разлог моје среће. Чак ни онај чича који провоцира за шамара није успио да ми разбије добар осјећај.

Видјех и оног смарач лика што има своднички ход већ двајес’ година и исто толико година има двије марке у џепу. Он ме је такође заобишао са негативном енергијом и животно-исцрпљујућим причама. Ал’ ми је опет схватање ишло до тога да она ипак постоји.

Не тражи нико од нас савршенство, него најближе савршенству из личног угла, јер се љепота крије у оку посматрача. Ваљда је то оно што је контратег оној обамрлости, свему ономе о чему овдје многи људи, па и ја, знамо превише. Ваљда је овај осјећај контра оној незаинтересованости за процесе у околини који лебде око нас. Није лош осјећај.

Прошло је и превише времена откако сам околину погледао овако. Превише дуго времена са рђом на осмијеху. Изгледа да је мало позитиве било потребно да се све покрене. На боље или на горе? Ко ће знати. Важно да се покреће негдје и да… Само осмијех.. Осмијех је, бато, важан.

Немој ићи од нас, около свуда је тама. А ти си лијепа и млада, немој ићи од нас.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име