АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Лудом језик највише палаца

0
140
nemojte oblaci gdje vam nije mjesto

Толеранција на бол? Праг толеранције на физичку бол? Вјерујем да тај праг толеранције у мојој хијерархији стоји високо кроз године требовања ваздуха на Балкану. Ко би рек’о да се толико напатиш само док очи отвориш у овим Смоговцима.

Каже пријатељ да се плаши физичког бола у процесу тетовирања. Тачније – да случајно у секунди не би ударио тетоважера из рефлекса. Године тренирања борилачких вјештина узеле су данак, изгледа.

А тај физички бол је нешто најбоље на свијету. Нисам мазохиста или неки БДСМ фан. Није најбољи зато што крв тече или имаш масницу или сломљене кости. Тај физички бол је супер јер је то знак да смо живи. И сам Жан Пол Сартр је рекао да не требамо туговати за проливеном крвљу и проливеним вином, јер су они знак да смо живи.

А опет ми се закопрцаше те његове ријечи у уху. Када на папир ставим сву бол и све оно што ме бољело физички – није то много. То је ништа у поређењу са оним што ме је бољело и што ме и даље ментално боли. Глупе пијанске проче у недоба су ме осакатиле за живота. Ово је сада путоказ да тим путевима нико не треба ходити.

Како смо сихиризовани да вабимо за сунце и зрак у овом мрачном вилајету нема нам друге него да видамо менталне ожиљке и сваки дан наново ударамо стари пут. Сваки живи створ (а нарочито овдје) има проблем или више њих који га попут тупе бритве полако сијеку. Боље него Ђаво, сами своје душе кињимо у плитком гробу који се назива живот.

Их, пусте ли среће да нас само тај плитки гроб вуче дубље у свој глиб, ни по јада. У таквом сценарију живот би нам био сладак скоро па као Слоби Мићићу (почивај у миру!). Те су бриге плитка вода. Проблем су пси који нам разносе кости. Сваки од њих стоји око тог гроба и док се још копрцамо он нам разноси кости. Полако нас те псине колају, спорим ходом у потиљак вребају. Сваки од њих је спреман за ту једну кост да чека колико год требало. А највише хоће нашу крв. Мисли им одишу труљењем.

Народ би вам овдје детаљније могао причати данима и мјесецима о тим шакалима. Мислим, могу и ја, ал’ нећу да псујем на сва звона. Онај срећни дио пута до тог плитког гроба ти исти крвници су посули трњем и рђавим ексерима. Ваљда је у њиховим очима сепса нешто као добра ствар. Могу рећи да сада и та сепса овом народу дође као благослов, јер гарантује бржу смрт.

Ти пси који чекају умор чељади у тим блатњавим каљугама нису најгори. Има паса који су савладали да говоре. Они су проблем. Ријеч је оштрија од мача. Ваистину. Њихове ријечи су оне које праве крваве бразде које хране менталну бол. То је оно што мене зна више заболити него ударац.

Говорио ми је дјед покојни да лудом језик највише палаца и да луд најлакше глуми мудраца. Да сада види понуђено вјероватно би се и он у гроб вратио.

Неки се керови испели на реалне телевизије па кевћу ужегле тропаре. Исцртана чедоморка слијепе главе доји прокислим млијеком. Кад је један прогле’до и завапио да је ово неправда осталима из ушија мед учмали ударио.

Најљепше сија илузија. Само сједи и блени к’о теле, јер те таквог и желе. Аплаудирај. Ту нема менталне боли.

Аплаудирај гласно.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име