АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Не пуши се муштикла без дувана и жара

0
138
demofest

Најнормалнија ствар у људском постојању је кретање. Корачање напријед. И назад. Али битно да се крећемо. Чист примјер ретроградног кретања је Балкан. Колико год свијет може брзо да се развија и креће напријед, ми дупло брже можемо да идемо назад. На тим темељима се гради и музичка слика наших регија ових посљедњих… Стално.

Музика је грана умјетности која се заиста брзо може да развија, можда и пребрзо да би велика већина схватила њен напредак. Али зато живимо у граду који изразито поштује тандркање једног те истог кола извођача који не престају да нас тове истим пјесмама већ 40 година. Све то изгледа као да јебе луд збуњенога. Вртимо се сви у неком понору гдје људи и даље мисле да је занимљиво сваке године два пута гледати Галију и слушати њихове „пловидбе“.

Немојте ме погрешно разумјети – ја први могу да превртим сваки Бајагин албум до „Продавница тајни“ да бих пробао да докучим шта се крије иза вјечне енигме „Идем као да не идем, а идем“. Али то не значи да ми се сваког љета гледа Бајага на Кастелу. Бендови попут Бајаге и сличних ће заувијек остати битни сегменти у музичкој историји еx-yu регије, али данас? Данас су они тотално небитни за развој музике.

Ако желите да видите који бендови небитни за откривање нових стилова и свирања, само погледајте безборјне постере неких штрокавих покушаја „рок“ фестивала на Кастелу и око њега. Зашто би се позвао неки бенд ван Балкана или неки нови млади бенд када су ту провјерене шеме? Лакше је напити се уз репертоар „Рибље Чорбе“док у паузама Бора прича исте вицеве посљедњих 30 година. „Ван Гог“ свира више у Бањој Луци него у Београду. Не зато што имају нешто ново да кажу, него зато што се на њих раја навикла. Тако бих волио да мени неко замијеша киселину у пиће када почне „музичко љето“ у граду на Врбасу.

Већ сам писао о томе – у Бањој Луци неко је израдио један дизајн постера са свим именима бендова и само се мијењају датуми и године наступа. До бесвијести се врте бендови који су досадили и богу и народу. Осим нама. Онда се неко појави на бини и пун самопоуздања тврди публици како ће их бендови попут „Регине“ напојити рокенрол звуком. Све оно што представљају ти организатори јесте оно што не испоручју посјетиоцима својих бескрајних назови рокенрол скупова.

Али ‘ајде, вјероватно ће и у 2020. продавати причу да одавно нисмо гледали „Хладно пиво“ или можда „Електрични оргазам“. Хајде да се вратимо на оно што је актуелно. Неко се досјетио да прави бањалучки „Октоберфест“ у септембру (не зезам, озбиљно) и наравно да мораш да зовеш неку музику под шаторску игранку. Како продати море кобасичетина, ћевапа, пивчуге, можда које чашице брље неке него уз неки милозвучни вокално-инструментални састав. А кога звати сада? „Партибрејкерси“ су већ свирали у Приједору, нема ни пар дана. За неки тренутно актуелни треп и хип хоп Бања Лука и таква манифестација нису спремни. Па хајмо ровити по нафталину.

А када ровите по музичком нафталину бивше државе на овим просторима, то је као  да сте упали у Атлантски океан. Море бендова и сви су непотребни и небитни у 99 одсто случајева. Вјероватно су помислили да је Кики Лесандрић са панк-звуком прејак за њихову гажу, а Дејан Цукић и Спори Ритам бенд и даље траже своју Јулију. Па кога онда довести. Да л’ још једном почастити наш град са господином Лангером и временом паклених возача, вјерујте ми, ово посљедње је магија наспрам горе набројаних.

ГАРАВИ СОКАК! Пет марака двије кобасице, дванаест марака два пива. Двије ствари су сигурне на свијету – једна је смрт, а друга је да Бане није замијенио шешир и репертоар. Било је занимљиво док су нам родитељи деведесетих пјевушили „Од кад се не шеташ сама по месецу, да дођеш у моје сне шапућем речи две: Ћирибу, ћириба.“ Али онда напуниш довољно година да схватиш да има музике и поред тога. Па је тако један главни бенд за тај Октоберфест „Гарави сокак“. Уз то се мораш напити. Ако нећеш од задовољства, онда гарантујем од муке, био на Кастелу или не.

Други бенд? Држите се, припремите се – АЕРОДРОМ!. Може се господину Јурици скинути капа за рад у „Групи 220“, али за шта да се скине особи којој је „Аеродром“ пао на памет у 21. вијеку када се људи спремају за мисију на Марс. И док се по комшилуку и европским земљама зову актуелни бендови, код нас се ископавају музејски бендови под паролом „старо је па ваља“. Ваља старо, али боље је гледати према будућности. Вјерујем да ни сам Јурица Пађен није знао колико ће ове ријечи бити пророчанствене 30+ година касније:„Знам да ти је досадно, ал’ ипак са мном пјевај“. То Бања Лука на силу ради већ 20 година.

И тако, сваке године иста прича. Менаџери и ПР фестивала помпазно најављују бендове који су у овоме граду одавно испушена муштикла. Онда људи овдје отворе уста па испуше и тај пут ту муштиклу иако одавно нема нити дувана нити жара у њој. Сваки пут се надамо да ће позвати неко ново лице, али нема потребе за тим јер народу само треба хљеба и игара, макар оне биле изигране по милион пута. Само је проблем што све мање људи игра у том колу него су сада у новим колима по Берлину, Валети, Гетеборгу, Ослу и Њујорку. Па онда ви сваке године за крај доведите једну обичну љубавну пјесму.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име