АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Немојте, облаци, гдје вам није мјесто

0
68
nemojte oblaci gdje vam nije mjesto

Не можеш бити негативан док преко плавог свода тумарају бијели облаци. К’о неки обриси анђеоских лица горе у плаветнилу се милују. Главе преко којих се слива кристално чиста киша. Звучи скоро к’о сан у бијеломе дану.

Видјели су они много зла, плакали за људима, животињама, природом, за свиме што добар траг остави. Видјели су и добра колико ти душа иште. Сунце је поздрављало великане на тријумфалном повратку у своје мјесто, у наручје љубљеној. Дуге су красиле путеве којима су највећи умови свијета корачали преко својих проклетија ка побједи.

Та лица без облика, та лица без очију и осмијеха опет су знала бити утјеха мученицима. Из овоземаљског Хада вазда се поглед ка горе дизао када је мука владала. Али, ето, за тиме више нема потребе, јер је мука покопана. Напунили смо јој гроб финим перјем, удобним јастуцима и положили је у дуб. Почива у немиру какав је и стварала, да је до краја свијета мори несклад њеног леша.

Дошло је вријеме екологије, доба гдје се брине о најважнијој ствари на свијету. Ваздух је краљ и џелат овог свијета. Његова је сабља бритка, па дах извуче док трепнеш. Рука је његова милосрдна, па у ново месо спусти дах који очи отвори. Нема он вјеру, јер је свеприсутан. Његова црква је гдје год да стојимо. Његов олтар је земља по којој се ходи. А сада је вријеме да га испоштујемо како требује и слово налаже.

У овом крвљу укаљаном каменолому одлучисмо Ваздуху почаст одати. Исклесали смо ордење које боде очи свим боговима на небу. К’о куле високе стоје димњаци који у његову славу појају чађаве пјесме. Јутарњи черни дим се диже ужурбано кроз господара Ваздуха јер је гладан сунца. У срце смо му заболи прелијепу жаоку сачињену од луга и смога који му преко душе исписују трагедију краљевства његова.

Сваки дах је мали тропар његовој слави и поглед према Еко Торњевима који нас благослове чистотом. Тај тежак задах и резак воњ који се у нос увуче изјутра је само ствар навике. Полако, дајте себи времена и врло брзо ће нам бити супер да удишемо Еко благослове. Полако чупају цубок господару Ваздуху и њиме исписују ријечи за испране умове.

Кроз апликације и слово неука плода се ужива у чистоти зрака који нам плућа облаже буњиштем најгоре врсте. Назално се увлачи и посљедња чиста линија оног што нас вуче у нови дан, овај скричави ваздух који шкрипи кроз зубе, к’о сув снијег под стопама тиранина. А што онда не уживати? Слово истине јако је и искрено. Еко торњеви славе су постављени.

У том невидљивом лемешу изуст благослова вене полако, губи се његова снага и кости лагано пуцају. Клетва постаје све јача док се превија преко оних бијелих лица на плавом своду небеском. Плићаци чистог ваздуха полако постају најмутнији, дубоки вирови тешког дисања.

Само треба гледати овај суноврат са стране. Јер овај ваздух се обогаћује сумпором и чека се пламен. Само један мали плам који би могао да постане аветиња која ће гутати природу и свијет пред собом. А треба онда бити по страни, опустити се у говнима до грла и чекати да свијет кресне тај мали пламен… Ломача чека.

Облаци се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле;
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пак’о,
Наку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси…
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона.

Па нека се онда дах полако увије у свилу, али ону црну. Као што је носи мајка која сина спушта у иловачу. Спуштамо и ми себе полако док стављамо црнину мајци Ваздуху преко лица. Ни Ђаво не би мог’о боље да нас казни к’о што ми можемо сами себе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име