АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Невера због „цваје“

0
78
nedelja

Као по неком неписаном правилу, знамо које су двије теме основне код нас: како отићи вани и зарадити паре и како зарадити паре. Тако да одлазак на кафу преко викенда већ унапријед подразумијева теме које ће сигурно допријети до мојих ушију. Али ваља се изненадити свако мало.

Бар сам се успио изненадити на кафи. Огромна количина мржње особе од цирка 32-33 године старости према систему и држави. Није то нешто чудно данас код нас, јер свакоме нешто смета и свакога нешто тишти. Ваљда то тако иде овдје и сада, стање редовно. Кажу да је ово демократија, па по том правилу свако може да мрзи оно што жели, није проблем. Проблем настане када неко не може да схвати да је он дио државе, закона, система, свега што је око њега.

Прво иде жаљење на рад једне компаније, па друге, па треће. Онда креће пљување свега око себе. Није ни то проблем, сви ми то с времена на вријеме радимо. Свако мора добити ту „жуту минуту“ да се истресе и ментално олакша. Долазимо до онога што је изгледа окидач за огромну количину мржње – одузета возачка дозвола.

Ствар која се деси често из овога или онога разлога, ништа ново и несхватљиво. Али пљување се наставља. Те полицајац је био овакав, те ја сам био онакав. Одједном пљување прелази у хвалоспјев колико се промила алкохола „надувало у мелодику“ као да је то мјерило квалитета особе и титула нека. Жалосно је што та особа не увиђа проблем у овоме. Али онај прави и искрени проблем, а не да поставља маску на причу да би он опрао своју улогу у свему томе.

Први проблем вожња у алкохолисаном стању – дешава се, али није препоручљива никако. Угрожавање свога живота и живота других учесника у саобраћају свакако је озбиљнији проблем од раднице на неком шалтеру која је намјерно спора јер јој се нисте свидјели на прву. Али код нас је изврнут систем вриједности, па ако си имао 2,5 промила алкохола у крви и возио ти ниси човјек за казну него херој улице.

Други проблем је угрожавање свачијих живота који се налазе на путу аутомобила за чијим воланом је алкохолисани „херој улице“. Свједоци смо да се живот изгуби за секунду непажње, а то је у саобраћају још израженије. Јер, побогу, лакше је рећи да је полицајац крив који вас је искључио из саобраћаја, него ви комирани за воланом.

Послије мржње и лавине увриједа долази невјера. Невјера на оно најпознатије у односу возача и саобраћајне полиције – мито. Пет минута згражавања и невјеровања како полицајац није узео „цвају“ да га пусти него га је зауставио и написао казну због вожње у алкохолисаном стању, без појаса и без једног исправног свијетла на ауту. Заиста невјера, али невјера како уопште има муда да са таквом смртонсоном замком на четири точка изађе на прометну улицу.

Када нормалан став доживи крх, исто се дешава и са разумом. Логика пада у други план и само оно што доноси тренутну срећу почиње да постаје примат. Када три минуте расправе са полицајцем зашто се са 2,5 промила алкохолау крви не може возити – да знамо да смо потонули у сваком погледу. Мале ствари које разум ствара дијеле паметног човјека од идиота. Логика је разапета на крст јер је исправна, декаденција је постала свакодневни одјевни предмет овог друштва.

Да се појавило само једно зрно трезвености да се схвати грешка било би супер. Али ваљда су увијек други криви за нашу муку, а никада ми сами. Други нас увијек преваре јер смо ми недужни, наивни и са телећим погледом на ланцу. Увијек други, а никада ми. Не требају нам огледала, јер већина нема та да види у њима осим можда фризуру у складу са трендом.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име