АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Нит’ се има куд побјећи, нит’ се има гдје сакрити

0
246
nemojte oblaci gdje vam nije mjesto

Три особе настрадале у аутомобилској несрећи на подручју општине Србац. Дјевојка изгубила живот у саобраћајној несрећу у насељу Трн код Бање Луке. То су епилози двије саобраћајне несреће у врло кратком временском интервалу. Све се то дешава близу нас и као да уопште не утиче на свијест људи.

Мартин Хајдегер је говорио ћемо бити слободни и да ћемо моћи да радимо шта желимо тек ако смрт узмемо близу себе, ако јој се постави познато лице и ако је прихватимо. Мислим да његове ријечи оживљавају код нас и узимају свој крвави и несрећни замах. Све лакше подносимо нестанак људи око нас, све охолије се постављамо према „исконском непријатељу“.

Познато је да су у човјековој природи страх и љубав два основна осјећања. Страх од смрти је можда и најјаче осјећање, јер оно постоји откад се родимо па до посљедњег даха. Сама помисао да нас једног дана неће бити и да ћемо нестати из овог облика, стања свијести и простора је ужасавајућа за велику већину људи.

Тешке финансијске ситуације, недаће око плаћања кредита. Животне одлуке које стоје на крхким ногама начињеним од стакла, жеље које плутају на трулој дасци очекивања у сред најцрњег социјалног амбиса који неуморно врти око нас. Све је то људе натјерало да страх од нестанка и смрти ставе по страни, бар за један период. То што смо ми ту аветињу оставили по страни, не значи да је она престала да нас посматра.

Смрт сама по себи представља исконског непријатеља живота. Неки говоре да је она почетак, неки да је крај. На свакоме од нас је да сазнамо шта она представља. Али свакако треба у сваком тренутку да будемо свјесни њене свеприсутности. Јер ако заборавите да она ходи иза нас, могли бисте од превише занесености да добијете њену оштру каму у потиљак и превише брзо да нестанете. Све ми се више чини да наше друштво срља са повезом на очима према ивици бездана без да је у једном тренутку свјесно могућности своје пропасти.

Превише лако прихватамо чињеницу да око нас тумара црна причина и узима свој данак. Са скоро непостојећом дозом понизности и страха гледамо на појаве и манифесте природе, као да они служе нама а не да смо ми испод њих у ланцу постојања. Са погрешном дијагнозом неуништивости престали смо обраћати пажњу на околину и њену реакцију на наше акције. Олако се упуштамо у материјална и карнална задовољства без употријебе осјећања, по принципу „Да је месо срећно, ко јебе мозак и душу“ и баш у томе можда лежи рјешење за ову надменост која нас чини рањивијима више него икада прије.

Тренутак када опет кренемо испуњавати нашу душу осјећањима према људима које волимо, желимо поред нас и малим стварима које како нама тако и другима измаме осмјех на лице; тада можемо опет понизно клекнути пред појаве које су јаче и веће од нас. Исјекли смо из себе перцепцију праве среће и истинских буђења чула.

Гушимо се у талогу наметнутом од стране моћника које смо сами сазидали од блата. Они сада по принципу „силе и ђона“ нам у уста набијају лажне рајске пејзаже који пуцају попут балона од сапунице на прву несрећу. А у таквој ситуацији човјек остаје огољен. Не треба нама ситуација без одјеће да бисмо осјетили стид, то осјетило је нестало. Бестидно се пљује у све оно што је некада чинило истински поносног и дивног човјека. Нема више страха ни од смрти ни од чистоте духа. Све зарад мало најприземнијег задовољства и неке овоземаљске сигурности која је кратког даха.

„Нит’ се има куд побећи, нит’ се има где сакрити. Везане су руке срећи, поштеђених неће бити.“ Размислите о овим ријечима. Добро размислите прије него идући пут изађете из куће и своје комфорне зоне. Прије него помислите да хоћете да уздигнете нос и раширите неосновани понос пред свим оним ситуацијама које нас чине људима. Не можемо брже од нас самих, не можемо брже од живота… А она нас увијек дочека.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име