АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: #Одлазак! #БољеСутра! #ДалекоОдавде! #ТамоДалеко!

0
65
demofest

Кажу да мудрост долази са годинама. Не бих рекао да је то тачно. Та флоскула не значи нужно да је увијек истинита. Чист примјер тога је када наши стари кажу да је најтежа смрт вољених особа – родитеља, пријатеља, супружника, партнера. Непобитна истина је да те људе више никада нећемо видјети и ту се више ниша не може урадити. По мени је много теже када нас напусте вољене особе и оду од нас. Јер тада живите са сазнањем да они тамо негдје постојите, а ви нисте са њима.

Дух сигурно нећете загрлити, руковати се са њим или сјести на кафу и пиће. Са живима је то све могуће, али само када сте физички присутни. Даљина је много већи непријатељ од саме смрти која је исконски противник живота иако зна да све оно што се завртило у точку живота мора њој под руке да дође. Даљина се вјековима усавршавала да најболнијом корозијом нагриза срца људи. Егзодус који се дешава на Балкану посљедњих пар година то све подиже на неки нови ниво. Много болнији, видљивији и упечатљивији.

Може се рећи да је одлазак одавде постао својеврсан тренд. Како у свијету уписују разне ријечи под „хештег“ ознака, тако ми овдје на Балкану можемо писати: #Одлазак, #БољеСутра, #ДалекоОдавде, #ТамоДалеко… А свакако да свакога од нас погоди чињеница када неко њему драг оде далеко од њега/ње. Свака част технологији и вајберима и скајповима. Али ко је још на скајпу осјетио атмосферу кафане или преко вајбера и фотографије успио пренијети расположење када се пар другара скупи заједно?

Свака она анегдота која се препричала уз коју чашицу неке мученице или уз хладан Нектар нема исти шмек када се каже уживо и преко камере на компјутеру. Можемо ми до сутра да тупимо зубе тој драгој особи шта се овдје ради и како је, али док ви и они то не искусите заједно из прве руке – џаба све. Очигледно је да су друштвени и социјални стандарди на Балкану постали главни антагонисти дружења, склапања нових пријатељстава, нових љубави па у коначици и наталитета. Смрдљив је постао говор човјечији на овим брдима, част изузецима, али и њих је све мање. Лакше се окупати у мору медиокритета и просјечности него износити своје мишљење у друштву које само себи ускаче у стомак.

Како вријеме пролази, даљина постаје све извјеснија и већа, а тренд одлазака се наставља озбиљним темпом, чини се да нас овдје само нека „deus ex machina“ може спасити. Само је питање ко има кључеве да покрене ту машину која ће спустити божански лик који ће у рукама донијети спас за ово буре барута чији је барут све влажнији и неспособнији. Гротескно тешко постаје живјети са чињеницом да ти сутра један или два пријатеља одоше негдје далеко и да ћеш их видјети сваке године по дан, ако и толико. Немогуће је занемарити здрав разум и рећи људима да не иду гдје је боље, а опет остајете у процјепу гдје знате да ће вам вољене особе фалити.

Све више људи овдје почињу пити алкохол не да би уживали, него да би заборавили. Да би се зашашавили и бар на један дан и једну ноћ заборавили да они тврдоглаво одбијају да оду из овог гротла менталне декаденције и визуелног покушаја да се открије индивидуалност. Није без памети онај ТБФ-ов стих:„ Од алкохола нема бољег серума.“ Сада вам је бар јасно зашто је то толико добро и зашто је акценат стављен на ријеч „серум“. Ту је да ти однесе рационалне мисли и бар за тренутак те опет учини срећним иако то у дубини себе ниси, али немој никада престајати са покушавањем.

Стазама којима је дијалог другара трчао, полако креће да шета монотонија док на ланцу од перја води свог вјерног љубимца – апатију. Сви они предивни и скоро па са наркотичним дјеловањем полако долазе да успавају ово живаља што овдје остаје и бори се. Што донкихотује из дана у дан, из сата у сат, из минута у идући минут који је исти као претходни. Док се све чешће поздрављамо по посљедњи пут за наредних неколико година са нама драгим људима; све нам више музе постају усамљеност, отуђеност и тишина.

„Поразан је начин на који се манифестује мртвило код оних чија би жеља за животом требала да је највећа. Заинтересованост за процесе у вашој околини не постоји. Моћ запажања вам је све слабија и чула вам полако отупљују на надражај. Ви само мислите да би сте желели све ово да преспавате… јер… ви сте у стању апатије“.

Случајност?? Не бих рекао. Само једном погледајте око себе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име