АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Побједа старе школе

0
85
nedelja

Већ сам писао о томе да је носталгија гори отров и порок од хероина, али није баш све тако црно код ње. Да би била добра или лоша, она мора да има коријен у нашим сјећањима која могу да буду добра и лоша и самим тим стварају сличну слику носталгије. А да ли ће та слика бити савршено срећна или декадентно искривљена према лошем – опет је до нас, не до носталгије.

Сви се ми сјећамо „првог“ пута у већини случајева. Први пољубац, прво пијанство, први сношај, прво оно, прво ово… Али прво куповање касете или плоче (аналогних носача звука) – то је непроцјењиво. То је она срећа која вас за одређену суму новца данима прикује уз касетофон или грамофон без да излазите вани.

Једна од веселијих ствари у овом модерном добу „осјетљивих“ (да не употријебим колоквијалнији израз) младих људи јесте та што они крећу онанисати на „олд-скул“ па тако и на плоче. Почевши од хипстера па од осталих подгрупа и неких њихових абоминалних облика, сви они крећу да „фурају“ виниле опет.

Са новим и модерним добима дошла је дигитализација свега постојећег. Људска интеракција је сведена на лајкове и дислајкове. Говор је сведен на писане скраћенице, осјећања су преточена у јединице и нуле. Тако да се млађе генерације и не могу много кривити за „одустајање“ од неких сјајних вриједности и справа из прошлости.

Гиљотина технократије од младих нараштаја ствара сакате креације које ускоро неће знати свезати патике без ЈуТјуб видео упутства. У мору тог сајбер самопрокламованог индивидуализма и покушаја издавајања из масе (упливом у другу, потпуно исту масу) издвојила се једна вијест. То је да први пут од 1986. године (33 године!) винил ове 2019. био продаванији него компакт дискови.

Да, добро сте прочитали. Јаче од четврт вијека је требало најкултнијем носачу звука да се врати на своје заслужено мјесто. На сам трон аудио квалитета у звуку и оном најбитнијем, осјећају људскости. Сви они који су у дјетињству и тинејџерским годинама сатима гледали у гејтфолде својих плоча и буклете истих, знају о чему причам.

Како су се музички правци и процеси снимања све више дигитализовали, тако је све више и плоча (а и касета) губила своју улогуу том еко-систему понуде и потражње. Све је почело да ради са паролом „дај све и дај одмах на једна клик“. Коме би се данас дало чекати по 15 дана да плоча дође до вас (очигледно нас има у свијету) па тек онда да видите и чујете шта сте наручили?!

Ту опет можемо да се дотакнемо носталгије и цијеле оне чаролије када имате књижицу из винила или касете у својим рукама и листате је до бесвијести. Студирање сваког цртежа и сваког текста у тим књижицама је било обавезно. По подацима које доноси RIAA (Recording Industry Association of America) изгледа да се велике књижице и гејтфолди полако враћају.

Ето оне лијепе и много љепше стране носталгије. Сви који су одрасли уз грамофоне и касетофоне засигурно су остали вјерни овим носачима. Али ове нове информације су свакако корисне за њихова будућа покољења, а тако и за квалитет музике и звука који долази до нас. Старе вриједности долазе по своје у доба дигиталних музика, понашања, осјећања и у коначници већинских бездушних људи.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име