АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Само господа и понека фина дама

0
75
nedelja

The great truth is there isn’t one, and it only gets worse since that conclusion. The irony of being an extension to nothing, and the force of inertia is now a vital factor.

Паметном доста.

Кратко и јебитачно објашњена егзистенција већине људи данас на овој планети која умире.

Начин да „напуним батерије“ свог бивствовања видим у парадоксу – или да уживам у тишини и самоћи или да слушам што гласнију и агресивнију музику. Како ме самоћа већ дуго пази к’о сина јединца, било је вријеме да се мало препустим аудио-насиљу. Када ти треће око прогледа од среће, јер си сазнао да у Загребу свира један од најбољих пољских блек метал бендова – Мгłа.

Лаганих два и по сата путовања од Бање Луке до Загреба прође о час посла. Неки поган звук са звучника, пар добрих причица сапутника и ето нас у главном граду Хрватске. Могу рећи да сам скоро па заборавио како изгледа сав тај „хајп“ око блек метал концерта. Гомила познатих лица, јер знате – ово је Балкан. Сви се годинама виђамо на овим концертима гдје нема силиконских цајка-барбика, него само господа и понека фина дама.

Летаргија бањалучког цајкашког и wannabe техно бетона полако се гаси, почиње да кључа сва глад за блек метал аудио решетањем из свих рафала. Свака територија гдје су људи „гладни“ неке музике која овдје не пролази сјајна је за бендове који доносе такав звук. А како овдје пролазе само Јеце, Меце и Переце – видјети три пољска метал бенда чију музику покреће нихилизам, реални приказ људске глупости и сав мучни егзистенцијализам – признајем да је то освјежење.

Промјена амбијента много годи, нарочито ако идете у познато и очекујете оно што волите. Све око нас је идеално сачињавало спиралу за један мрачан концерт. Кишурина која пада у интервалима, мучно и туробно вријеме. К’о да само небо плаче што ће Балкан на једном мјесту бити окован у клети блек метал, а не неке папзијаније из гранда и пинк-цајке. Агрегација људи који слушају ову насилну и „изродску“ музику се дешава пар сати прије свирке. Моје пуњење батерија на насилан звук је почело.

Одређен олигарх балканске метал сцене се сјатио у клуб „Мочвара“ да испрати како се бука претвара у савршенство. Перфектан аудио-визуелни приказ трулости данашњег човјека и свега оног декадентног што нас води у напријед гдје је амбис сија. Нема стоика или епикурејца који из мене може извући психолошку пасију коју могу осјетити када сам на оваквим дешавањима. Нема ријечи да се опише ментална онанија док слушам звук који да скоро и не постоји на нашем простору.

Савршена омча црвљивог хабитата који нас окружујуе на тренутак умире да би се (у овом случају) из мене изродило биће које ће пунити батерије и уживати у околини, па чак и самим људима. Њиховом бивствовању ту, њиховим причама, њиховом погледу на све могуће ствари и ситуације… скоро па филантропски тренутак на мизантропском окупљању, парадокс опет, знам.

Мијењајте околину… путујте… путујте често и много… одјебите све што вас кочи… откочите сами себе. Нађите нове људе… убијте своје навике. Вријеме вам је.

Now bite into the essence and cut into fabric of life. Unearth the fragile construct below instilled order.
Never surrender! Never retreat! In this the weapons are our very lives! Fuck hope and godspeed!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име