АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Шокираћете се када чујете ову причу!

0
199
demofest

На почетку овог писанија мора се прво ставити црта између појмова „сељак“ и „сељачина“.

Сељак – поштен човјек који махом живи на селу. Ради и прехрањује се пољопривредом, самим тим чини врло битан шраф у економском-социјалном космосу све иједне државе на планети.

Сељачина – некада ендемска данас нажалост свеприсутна врста некултурне особе која мисли да заслужује медаљу ако подригне гласно или пр’не још гласније у друштву. Њихов модус операнди је да их чују иако немају ниједну паметну ријеч, како у вокабулару тако и у глави.

Сада долазимо до тога да данас сељачина и особа са Минхаузеновим синдромом у Бањој Луци има на извоз. Сељачине су оковале град у своје масне треше, још масније фризуре и мисле да је неки покушај мафијања по улицама овог напаћеног града кул, а да при томе под рукама прешетавају „певаљке“ сумњивог морала и још сумњивије дипломе са изглетованом фацом. Са друге стране овог несветог фронта стоји гомила недефинисаних креација са „fuckboy“ фризурама и од старта повријеђеним осјећањима који уз себе водају дјевојке које проповиједају индивидуализам не схватајући да су само у другој класи конзумеристичког друштва.

У ово модерно доба и када смо робови екрана на телефону, покушавам да нађем излаз гдје могу да саберем своју мисао. Није лако мислити на пет страна и десет проблема, скоро све нас мори таква судба. Од мојих тинејџерских дана сам волио кафане са прљавим подовима и конобарицама са масном кожом. Јер су те кафане појавом горе наведених типова људи постале прави мали бастиони за људе који се не осјећају пријатно између сељака и псеудо-интелектуалне елите са нагланцаним брковима.

Мој мали еден од таквих људи већ је дуго времена кафана „Крајишник“. Мјесто гдје понекад залута неки полупани божији раб са крајње сељачком причом. Али у 99 одсто случајева и такав ти исприча неку занимљиву, поучну причу на доста пријатан и занимљив начин. Та кафана и ја имамо дужи стаж него што већина људи у граду на Врбасу има бракове и везе (ово није похвално на оба краја). Али неки дан доживјех да сам био приморан да гледам и слушам турбо-сељачину. Архи-сељака. То људско биће је био епитом свега што се коси са здравим разумом и иоле интелектуалним духом у било коме од нас.

Са врата видим кафана скоро па празна, пар стандардних гостију. Зовем Деану да ми донесе чај и „горки лијек“ да мало обакољим грло и угријем душу. Батерија на мом телефону се рапидно празни усљед велике количине времена слушања музике на истоме, па тако и у том судбоносном тренутку – телефон ми је празан. Спакујем га у џеп, наставим пити што сам поручио и уз новине „гледам свој посао“ како доликује у идили аутохтоне кафане.

Одједном два стола до мене сједа људска абоминација на двије ноге окићене са тренерком подераном преко цијеле огромне гузичетине. Горњи дио његовог скелета је украшен кожном јакном која се сија, јер је ваљда то њено мјерило вриједности међу његовим саплеменицима. Ја сам ћелав – природа, генетика, шта год – али сам бос по глави и то је чињеница. Међутим, он је изгледао као Хомер Симпсон који се труди да направи „псећу длаку“ фризуру, популарну међу дизелашима из деведесетих.

Батерију проклињем, зној од спарине ми купа чело, хоћу у земљу да пропаднем јер ми наруџба тек стигла, а овај паор кренуо са својим несветим молебаном. Поред њега је двоје дјеце (надам се не његове) и један њему сличан људски крш који се хвали новим телефоном, али још није само савладао да га укључи. Не знам да ли сте некада добијали жељу да у исто вријеме плачете и наудите себи, али озбиљно да се исплачете и још озбиљније да се повриједите?! Коктел аутодеструкције и презира се кувао у мени. Прва тема на том мини-самиту шабанизма је била роштиљ (на моју срећу и једина).

Епохално откриће за нашег главног лика било је маслиново уље. Толико га је хвалио да мислим да га користи у аналном сексу са женом (иако ја типујем на пљување у шаку) и онда га користи са омекшивачем у веш машини. Своје надасве његошевско знање и откриће покушава да пренесе млађем покољењу за столом ријечима: „Брале, метнеш некије пилећих нога и крилца на плех, замажеш их маслиновим уљем…“ па онда се окреће дјевојчици која има између 12-15 година и ни крива ни дужна сједи са тим маздрманима и наставља тврдњу: „.. ти никаде у животу нис нешто вако слатко пробала. Кад ја теб то сперим, ноге ћеш појест под собом.“

И то омнипотнетно откриће маслиновог уља у комбинацији са пивом и пластичном кашичицом за кафу је тотална слика и прилика нашег друштва које данас преовладава и води ову земљу напријед, можда и назад, немам појма, мој компас се одавно изгубио. Све је то било изговараном одвратним тоном који зрачи непоткованом надобудношћу и покушајима да постане неки сељачки месија у печењу роштиља. Онда рекох у себи: „Ма зајеби брате и наруџбу, бјежи прије него нашкодиш себи.“ Бастиони нам полако падају, лажни морал окићен лажним наукама и исклесан у лажном осмјеху полако постаје црно сунце које нам свима сија изнад глава. Сељачки роштиљ је само почетак…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име