АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Швабино „колено“ против превреле недјеље

0
122
nedelja

Неко рекреативно иде на фудбал, неко на пливање, неко са дјевојком на пикник. Али не и ми. Ми рекреативно идемо на котлић или неки други вид хедонистичког иживљавања. Пролазимо кроз оно што је Дракула лијепо описао: „Узалуд труд, јер све нас мрзи. Нисмо полетни, нисмо ни брзи. Нисмо више ни тако млади, много смо видјели, све нам се гади.“

Договарање било каквог догађаја који не убраја посао или било какву повезницу са оним класичним „од осам до четири посао“ аутоматски повећава проценат за могуће одустајање од истога. Самим тим Дакић и ја смо се гањали за котлић скоро два мјесеца. Он да приступи том светом чину справљања котлића са месом од неке дивљачи. Ја да видим да нас неће опет насукати, па побацати гомилу свињских ногица у врелу воду и заспати.

Првобитна локација замишљена за тај догађај била је једна сређена плажа поред Врбаса. Рекло би се – идила са свим потребним детаљима за уживање. У стварности та локација је била скоро у центру града код једног пријатеља. Све би било добро да претходна ноћ није текла бурно, па је тај исти пријатељ покупио неке анонимне људе. Та анонимна лица изгледају као потомци Рентона и Сик Боја из „Трејнспотинга“.

У једну руку смо их могли и разумјети, јер смо и ми претходну ноћ закрвили док је нормални дио града спавао. Да бисмо избјегли горку пилулу стварности гледајући те људе, нас тројица смо онако људски скршили флашу Горког. Али као да ни то није било довољно да бар мало окренемо поглед у страну. Још пар пива и вријеме је било да се ватра ложи и комшије тероришу музиком. Ту већ доживљавамо онај Душко Трифуновић моменат: „Јебем 30 минута и 15 секунди. 15 секунди секса и 30 минута се извињавам.“ Тако и ми имамо унапријед спремна извињења за комшилук.

Овакви догађаји врло брзо поприме неку махниту црту када су ту карактери попут мене и шјор Дакића. Јер зашто правити котлић ако ће бити обичан и без било каквог упечатљивог момента? Скоро 24 часа без сна и онда спремање хране: без лажне приче – очекивао сам нечији прст у чорби. У сређивању ситница око хране, пријатељ је успио кифеловати „Трејнспотинг“ екипу из куће. Сада је све дошло на своје, хедонизам иде са урликом.

И колико год Швабо био срећнији што је нашао „колено“ у ирском пабу у Сеулу (да, све је тачно написано!) ја сам био још срећнији, јер се Дакић држао стоички уз котлић. Три пута сам завиривао у котлић да видим да опет није заклао неко паук-прасе и све ногице му сложио у узаврелу воду. Немамо колено, али ревносни шеф кухиње и спектакла је много боља ствар. Не би то био наш котлић да бар не добије једну језиву црту. Овај пут та језива црта је господин Чутура у кућапим гаћама иако смо од воде далеко колико као и од трезвености.

И док Стогел покушава у Новом Саду да се фотографише са Фил Анселмом, Дака покушава да направи пристојну фотографију котлића који руку на срце изгледа сјајно (и окус је био сјајан, да нагласим!). Љетња, преврела недјеља не може боље да протекне него у друштву пар другара, хладним горким лијеком, у царству хладовине, као и прошле године.

Можда нисмо фини, можда не пијемо „Џек“ к’о новопечени снобови, можда не насукујемо носеве на бијеле плаже, али знамо направити штимунг уз вино и музику… И клопу, наравно. Оно што се дешавало у ноћи, послије котлића, то је тема другог лијепог писанија.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име