ALEKSANDAR SARADŽIĆ: Švabino „koleno“ protiv prevrele nedjelje

nemojte oblaci gdje vam nije mjesto

Neko rekreativno ide na fudbal, neko na plivanje, neko sa djevojkom na piknik. Ali ne i mi. Mi rekreativno idemo na kotlić ili neki drugi vid hedonističkog iživljavanja. Prolazimo kroz ono što je Drakula lijepo opisao: „Uzalud trud, jer sve nas mrzi. Nismo poletni, nismo ni brzi. Nismo više ni tako mladi, mnogo smo vidjeli, sve nam se gadi.“

Dogovaranje bilo kakvog događaja koji ne ubraja posao ili bilo kakvu poveznicu sa onim klasičnim „od osam do četiri posao“ automatski povećava procenat za moguće odustajanje od istoga. Samim tim Dakić i ja smo se ganjali za kotlić skoro dva mjeseca. On da pristupi tom svetom činu spravljanja kotlića sa mesom od neke divljači. Ja da vidim da nas neće opet nasukati, pa pobacati gomilu svinjskih nogica u vrelu vodu i zaspati.

Prvobitna lokacija zamišljena za taj događaj bila je jedna sređena plaža pored Vrbasa. Reklo bi se – idila sa svim potrebnim detaljima za uživanje. U stvarnosti ta lokacija je bila skoro u centru grada kod jednog prijatelja. Sve bi bilo dobro da prethodna noć nije tekla burno, pa je taj isti prijatelj pokupio neke anonimne ljude. Ta anonimna lica izgledaju kao potomci Rentona i Sik Boja iz „Trejnspotinga“.

U jednu ruku smo ih mogli i razumjeti, jer smo i mi prethodnu noć zakrvili dok je normalni dio grada spavao. Da bismo izbjegli gorku pilulu stvarnosti gledajući te ljude, nas trojica smo onako ljudski skršili flašu Gorkog. Ali kao da ni to nije bilo dovoljno da bar malo okrenemo pogled u stranu. Još par piva i vrijeme je bilo da se vatra loži i komšije terorišu muzikom. Tu već doživljavamo onaj Duško Trifunović momenat: „Jebem 30 minuta i 15 sekundi. 15 sekundi seksa i 30 minuta se izvinjavam.“ Tako i mi imamo unaprijed spremna izvinjenja za komšiluk.

Ovakvi događaji vrlo brzo poprime neku mahnitu crtu kada su tu karakteri poput mene i šjor Dakića. Jer zašto praviti kotlić ako će biti običan i bez bilo kakvog upečatljivog momenta? Skoro 24 časa bez sna i onda spremanje hrane: bez lažne priče – očekivao sam nečiji prst u čorbi. U sređivanju sitnica oko hrane, prijatelj je uspio kifelovati „Trejnspoting“ ekipu iz kuće. Sada je sve došlo na svoje, hedonizam ide sa urlikom.

I koliko god Švabo bio srećniji što je našao „koleno“ u irskom pabu u Seulu (da, sve je tačno napisano!) ja sam bio još srećniji, jer se Dakić držao stoički uz kotlić. Tri puta sam zavirivao u kotlić da vidim da opet nije zaklao neko pauk-prase i sve nogice mu složio u uzavrelu vodu. Nemamo koleno, ali revnosni šef kuhinje i spektakla je mnogo bolja stvar. Ne bi to bio naš kotlić da bar ne dobije jednu jezivu crtu. Ovaj put ta jeziva crta je gospodin Čutura u kućapim gaćama iako smo od vode daleko koliko kao i od trezvenosti.

I dok Stogel pokušava u Novom Sadu da se fotografiše sa Fil Anselmom, Daka pokušava da napravi pristojnu fotografiju kotlića koji ruku na srce izgleda sjajno (i okus je bio sjajan, da naglasim!). Ljetnja, prevrela nedjelja ne može bolje da protekne nego u društvu par drugara, hladnim gorkim lijekom, u carstvu hladovine, kao i prošle godine.

Možda nismo fini, možda ne pijemo „Džek“ k’o novopečeni snobovi, možda ne nasukujemo noseve na bijele plaže, ali znamo napraviti štimung uz vino i muziku… I klopu, naravno. Ono što se dešavalo u noći, poslije kotlića, to je tema drugog lijepog pisanija.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime