АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Зашто весело, побогу?

0
105
nedelja

Мислим да сам негдје у првом или другом тексту написао да ово радим зато што немам цензуру. Оно што мозак сачини, оно што језик испалаца – моји прсти баце у ријечи.

Кажу да је језик оштрији од мача и врло лако посијече више глава него сама оштрица. Мислим да највећа чар лежи у томе ако твој језик однесе твоју главу, а не нечији други. Све што сам писао увијек сам стајао при томе и тако је до овог тренутка.

У средњем вијеку постојао је термин „тамна кожа“. Не могу да тврдим како знам одакле тачно вуче поријекло. Тим термином су се описивали људи који су знали да избјегну како физичку тако и моралну, па и социолошку смрт након што би рекли све оно што им на души/језику. Могу рећи да сам, на срећу, врло рано схватио да неки вид катарзе могу дотаћи кроз „тамну кожу“. Много је тамне коже на мени; нека је физичка – што мојом руком урађена што туђом. Још више је посједујем у психолошком и метафизичком смислу.

Са годинама долази блажени осјећај интровертности, онај који ме води напријед без да дотакнем неког другог психички или физички. Наравно увијек постоје изузеци у особама које су нам драге и које желимо у овом или оном начину поред себе. А у току прошле седмице поставило се једно друго питање. Тачније, добио сам – не знам како бих то назвао: молба, изазов, наговарање?

По религијској догми, вјерује се да човјека и животињу разликује душа. Иако ја одговорно тврдим да и најмања животиња на свијету има више душе него највећи човјек. Али позваћу се на ту религијску догму чисто да испоштујем ону стару Хераклитову да је душа без вина кратког даха. Тако и ја, с времена на вријеме, волим попити омању ријеку вина да видим колики је дах моје душе. Обично у тим бујицама винских киша мене сачека Дакић и тестира моју отпорност и спремност на „пливање“.

ДАКИЋ: Волио бих прочитати неки твој текст са веселом нотом. Без мрачења.

ЈА: Не вјерујем да ће се то икада догодити. Није ми то у природи.

Тако је отприлике текао разговор нас двојице у том винском ковитлацу шприцера и неостварених жеља.

Али хајде да пробамо и то, јер кажу да је човјек велики онолико колико је спреман да закорачи у непознато. Мени у овом случају непознато представља неко весеље са којим бих се окружио. Оно што мени душу весели сигурно није срећа за остале, али о тој теми неки други пут.

Па о чему веселом да пишем?! Хајде да пробам описати ту ноћ и тај неочекивани излазак у врли алкохолизам са великом дозом културе и владањем финим манирима. Сви који ме познају мало боље виде да моја аспирација према алкохолу већ више од пола године јењава (и надам се да ће тако да се настави). Одрастао сам и тренирао у екипи која се води оним правилом „и када не можемо пити више, можемо још двије“. Тако да ми овај детоксирајући период пада поприлично добро.

Локација је стандардна, кафана Крајишник код мајке Леоне. Дакић савршено наточио шприцер, фотографисао, окачио на инстаграм и позива на исто. Па један се ваља прихватити да се душа окријепи (догмо, отровнице најгора!). Додуше, нисам ни Дакића видио одавно (по нашим стандардима), па да и то урадим како требује. У друштву је била још једна дама тако да нисмо могли бити пси на оном ниву на каквом обично будемо када смо на пићу.

У тих  седам-осам сати активног купања јетре у шприцеру придружио нам се и Карановић. Лакше је ухватити Халејеву комету него тог човјека на пићу. Прва моја ноћ са алкохолом у врло дугом периоду да смо се он и ја носали фино без да један другога индиспонирамо. Можда и није лоша идеја да пробам изнијети у слово сву срећу која се може остварити када си на пићу са пар добрих пријатеља и финих лица. Дочекасмо крах радног времена једне кафане у тој формацији, па ваља се промијенити мјесто дефлорације ума са алкохолним дериватима.

Знаш да је ђаво дошао по своје (у позитивном смислу) када мораш ићи цимати Шаку да отвори „Трицу“ да још коју чашу смиримо. Она стара тактика која увијек шљака: пошаљи женско да пита може ли ући, када се Шако насмије и отвори, сви остали улазе као да су Хуни. Тако и овај пут га ухватисмо на кривој нози и заузесмо бусију у углу кафане. Осјећај који је близак срећи је ту, јер је опуштеност присутнија него иначе.

И ово среће што покушавам исказати из себе у овом тексту је борба против мене самог. Морам признати да тих пар сати у те двије кафане и неких сат времена на Грађевини у Борику са Карановићем јесте пријало. Привремени застор који је сакрио све проблеме који стоје изнад мене. Тај мали дио среће је био добар да се напуним позитивном енергијом да бих ово сада у слово искројио. Опет наглашавам, сумњам да ће овакав текст бити опет написан мојим рукама, осим ако ме баш нешто не усрећи као што желим, што је скоро па немогуће.

А овај период живота гдје се тријес’ година спрцало у осјећај црнине из којег се рађају виши циљеви, виша надања и веће жеље – нека потраје још мало. Јер ако бих сада био срећан превише, не знам колико бих издржао да заиста будем срећан када све дође на своје како ја желим. Није Молијер био без памети када је рекао да „бити срећан цијели живот, то ниједан човјек не би могао поднијети, то би био пакао на земљи“. Зато нека још мало ове црнине која ојачава дух и тијело. Послије тога ће се свим срцем прихватити период препорода и среће.

Задовољан, шјор с Лауша? Тотално кафански „carpe diem“ текст.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име