АЛУМИНИЈ ЈЕ МРТАВ, САХРАНА СЕ ОДГАЂА: Шта открива строго повјерљиви извјештај КПГМ-а?

0
120

Мостарском Алуминију није било спаса. Неодрживо висока цијена струје набављана дневно или седмично, без дугорочних уговора, висока цијена сировине прије свега глинице, непокретање погона за финалну обраду алуминијума већ продаја заправо сировине, три кључна купца сировог алуминијума су заправо и главни добављачи сировине, за бх. услове одличне плата, двоструко веће од просјека.

Стога, упаљења свијећа пред капијом некад највећег босанскохерцеговачког извозника најбоље симболизује ситуацију у којој се Алуминиј нашао. „Судија је свирао крај“, рече један од упосленика.

У 4. минути 10. јула, тик иза поноћи, због укупног дуга који је достигао вртоглавих 400 милиона марака – за ел. енергију Електропривреди ХЗХБ 293 милиона марака –  Алуминиј је искључен са напајања. Осим без основног енергента неопходног за електролизу Алуминиј је напрасним прекидом струје остао заправо без производних погона. Потпуно уништење.

– Све смо покушали задње четири године, мени је мирна савјест, Нермину Џиндићу (федерални министар енергије, рударства и индустрије), премијеру Фадилу Новалићу. Влада што је могла је уистину направила – поручује замјеница федералног премијера и министрица финансија Јелка Миличевић.

– Да смо синоћ у 12 имали чаробни штапић и избрисали све дугове од 400 милиона КМ, у трећој смјени би Алуминиј опет био у губитку – тврди министар Џиндић.

Но, питање је шта је то Влада ФБиХ покушавала протекле четири године. „Фокус“ је дошао у посјед прегледа пословања Алуминија коју је „КПМГ“ радио у децембру прошле, а наручиоцима доставио крајем априла ове године. Тај извјештај, на којем у заглављу стоји „приватно и повјерљиво“, а који покрива период 2016, 2017. и првих девет мјесеци 2018. године, открива катастрофално стање Алуминија.

Истина, у неколико наврата је Влада у протеклој години разматрала ситуацију у мостарском Алуминију чијих је 44% дионица управо у њеном власништву. Првог јуна 2018. са рачуна Развојне банке ФБиХ издвојено је 2,2 милиона марака мостарском Алуминију као највећем бх. извознику у 2017. години и то за покрића обавеза и увезивање стажа радницима за задња четири мјесеца те године. У октобру је потом стање у Алуминију разматрано још на три сједнице.

Задужени су Алуминиј и ЕПХЗХБ да репрограмирају дуг, а двама министарствима је наложено да размотре осигурање гаранција код банака за набавку електричне енергије и основних сировина. Алуминиј је добио задатак да крене са свим могућим уштедама, достави информације која количина електричне енергије је потребна за тзв. топли режим те покрене процедуру финансијске консолидације која је и одобрена. Влада, односно ресорно министарство из текуће резерве је издвојило милион и 100 хиљада за ревизорску кућу и трошкове пословања. Резултат тих мјера био је – гашење производње у Алуминију.

Независни преглед пословања коју је КПМГ радио јасно показује да су протекле четири године дугови гомилани несмањеном жестином.

– Алуминиј у 2018. години послује с негативном бруто маржом, што значи да из продајних цијена алуминијума није у могућности покрити нити производне трошкове. Такво пословање довело је до преко 240 милиона марака кумулативних губитака. На датум 30. 9. 2018. године извјештајни губитак изнад висине капитала износи око 20 милиона марака. Но, узевши у обзир негативан резултат пословања, неисказане обавезе за редовне и затезне камате те неискоришћеност капацитета кумулирани губитак је вјероватно и већи – стоји у анализи „КПГМ“.

Узевши у обзир негативно пословање, губитак изнад висине капитала те неодрживо висок трошак електричне енергије и осталих кључних сировина чија опскрба није осигурана на дужи временски период, Алуминиј задовољава услове за стечај. Стечај је могуће избјећи једино безодложним мораторијем на плаћање свих постојећих обавеза те иманентном проведбом свеобухватних мјера финансијског и оперативног реструктурирања.

Оно што такође открива извјештај „КПГМ“ јесте да се до краја 2020. године за финансирање оперативног пословања мора осигурати минимум 94 милиона марака!

Када су дугови у питању, Електропривреда ХЗХБ (компанија у власништву Владе ФБиХ) највећи је кредитор који финансира цјелокупно пословање Друштва и према којем укупан дуг износи 205,2 милиона марака (укључујући финансирање кроз обртни капитал).

Укупан дуг према финансијским институцијама износи око 41 милион марака. У дуг је, између осталог укључена и обвеза према држави за доприносе за пензије и порезе на плате запослених у износу од 6,2 милиона марака.

– Друштво је у тако лошем финансијском и оперативном стању да постојећи дионици (добављачи, кредитори, власници и локална заједница) требају без одгоде донијети стратешку одлуку желе ли подржати даље пословање Алуминија или покушати наплатити дио својих потраживања кроз формални процес стечаја (узевши у обзир све социо-економске аспекте такве одлуке).

Колико је заправо Алуминиј лоше вођен можда је најбољи примјер поређење са двије компаније из региона које се баве истим послом – словачког „Slovalca“ и црногорског „Taluma“. „Slovalco“ по једном запосленику производи 395 тона aлуминијума просјечно, Талум 166, а Алуминиј тек 141 тону у просјеку по једном запосленом.

Стечај или проналазак стратешког партнера који би у Алуминиј унио недостајућих 95 милиона марака уз оперативно и финансијско реструктуисање компаније био је један од приједлог КПМГ-а. За размишљање је предочена и идеја, тренутно законски неизводива, да Електропривреда ХЗХБ којој је Алуминиј у тренутку анализе дуговао 205 милиона, а са 30.6. ове године 293 милиона марака, уђе у власничку структуру Алуминија. Не би, наиме, први пут било да се закон мијења зарад рјешавања проблема у Алуминију.

Међутим, за све је било касно. ЕПХЗХБ, која је заправо кредитирала пословање Алуминија, прекидом напајања струјом јасно се одредила да не жели даље у животу одржавати фирму оптерећену стомилионским дуговима. Разговори са евентуалним стратешким партнером нису довели до ичег спасоносног. Ни стечај није могућ јер нема стечајне масе, сва имовина је заложена. Извјештај КПГМ-а открива на чему је све хипотека и ко је све власник хипотеке над, чини се, комплетном имовином Алуминија.

Остало је као могућност још само стање финансијске консолидације, продужено за још 6 мјесеци. Трајати може максимално 3 године.

914 радника остало је без радних мјеста, БиХ без једног од највећих извозника који је генерирао 8% БДП-а, здравствени и пензиони фондови без милиона марака, Жељезнице ФБиХ без терета, Лука Плоче без 50% промета…

Ромео Биокшић у Алуминију је провео непуну 21 годину, како каже радећи на радном мјесту „ћелијаш“, у сектору електролизе. Посљедњих пет година обавља функцију предсједника Синдиката Алуминија. Посљедњих дана, умјесто одласка на посао, одговара на телефонске позиве новинара, иде са састанка на састанак. Алуминиј је стао, радници су како сада ствари стоје завршили на улици. Памти добре дане у Алуминију, када је био обичан радник, када је ишао на посао као и већина његових колега, радио и зарађивао своју плату.

– Златна времена Алуминија су била тамо негдје до 2007-2008. године. Тада долази до гашења једног дијела производње због високих тржишних цијена сировина, као и енергије. Након одласка у мировину бившег директора Мије Брајковића почели су лагани падови који су из године у годину били све тежи и тежи. 2013. године потписан је тај фамозни Анекс 8 споразума с Владом Федерације БиХ гдје је по Члану 33 тога анекса Влада била дужна субвенционисати један дио производње, а Алуминиј је био дужан да обештети старе раднике. Међутим ништа из тог уговора није испоштовано. Дугови су расли, управе се смјењивале. Која је год долазила, сваки нови директор гомилао је нове минусе и тако смо дошли до овога што се десило недавно. Производња је обустављена, струја угашена. Гомилање тих минуса је почело 2010. По мени, због лошег управљања од директора, па до оних који су те директоре именовали. То су дакле власници компаније који су имали своје представнике у Надзорном одбору фирме.

А Надзорне одборе скоро па у континуитету од окончања рата формално је постављао „ЗНА СЕ“ ХДЗБиХ. Радници су у једном моменту уз псовке и увреде и покоју бачену флашу и лименку свој гњев због гашења Алуминија исказали управо пред Средишњицом ове странке у Мостару.

– Не постоји никаква моја лична морална одговорност. Ако је неком требало захвалити посљедњих четири-пет година, онда сам то ја. То су прокоментарисали људи из управе. Они су углавном звали Драгана да питају може ли се нешто премостити – огласио се потом предсједник ХДЗ БиХ Драган Човић.

– Мислим да граничи са здравим разумом вјеровати човјеку за којег читава босанскохерецеговачка јавност зна да задњих 15 година има апсолутну контролу над људским животима, а не на економским субјектима тамо гдје су Хрвати номинално у већини. То знају и радници Алуминија када је у питању компанија у којој су они радили. Када се такав човјек не зацрвени док говори да он тамо никога није запослио, да није утицао, иако сви знају да надзорне одборе и руководне структуре није постављала федерална Влада него читаво вријеме ХДЗ и он лично, ако се након свега тога не зацрвени када увјерава како је он невин и како треба испитати сваку одговорност, ту престаје сваки коментар – каже академик Славо Кукић којем је добро знано лик и дјело Драгана Човића, између осталог и кроз почетком стољећа разваљени план 51% преузимања ХТ ЕРОНЕТ-а кроз 4 милионску цесију.

Биокшић о тврдњама лидера ХДЗ-а каже сљедеће:

– Што се тиче изјава господина Човића, ми као синдикат смо више пута тражили састанак са Човићем и Владом ФБиХ. Нон-стоп су нам била врата затворена. Ми смо рекли недавно Човићу, сви ти људи, из управљачких структура су се позивали на Човића, на странку. Ми заиста не знамо да ли је то тако било у стварности или није, али чињеница је, они су се позивали на Човића, они су запошљавали људе. Наш бивши директор Марио Гаџић је запослио 200 људи у периоду силних дубиоза, а дошао је као спаситељ да спаси творницу. А „завалио“ нас је 42 милиона марака додатно у минус. Када је те људе примао, ми смо скретали пажњу, па станите умјесто да режемо трошкове, да се унутар куће праве резови, ти додатно правиш оптерећење, довлачиш људе. И то највећи број у непроизводном сектору, а који су добијали абнормалне плате. Ми када смо тражили да се то пресјече, његов договор је био – ја морам, то од мене тражи странка. Сви они су се позивали на политику и Човића, да су морали то да раде.

Оно што Биокшић назива златним временом, заправо је доба док је Алуминиј струјом снадбијевала Хрватска електропривреда. И док је Алуминијем неприкосновено управљао Мијо Брајковић, члан Предсједништва ХДЗ БиХ, новца је било. Алуминиј је био хрватски стратешки интерес. Тако га је окарактерисао први предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман покренувши обновљени процес електролизе након рата на основу чега је шибенска Творница лаких метала (ТЛМ) односно Хрватска добила својих 12% власничког удјела. Јефтину струју ХЕП је Алуминију испоручивао преко ТЛМ-а. Заузврат је мостарска компанија снадбијевала ТЛМ сировином.

Све је функционисало до 2010. године и акције хрватског УСКОК-а, хапшења директора ХЕП-а Ивана Мравка и оптужби за нанесену штету у износу од 660 милиона куна (око 84 милиона еура). Јефтина струја била је „политички договор“. Бранио се тако генерални директор ХЕП-а.

Због смрти Мравка оптужбе УСКОК-а никад нису судски процесуиране. Алуминиј је након 2010. остао без јефтине хрватске струје. Тај период пословања Алуминија али и онај до 2014. године први и једини пут обрађен је кроз Извјештаје о почињеним кричним дјелима које је Финансијска полиција Федерације доставила Тужилаштву Херцеговачко-неретванског кантона.

Истрагу тражи и предсједник ХДЗБиХ.

– Рашчистиће се све, јер они који данас покушавају још увијек данас, који су исисавали годишње милионе или десетке милиона марака из Алуминија, заштити ту своју позицију, неће заштитити, све ће изићи на видјело до задње марке, ко год да је у питању. Мој рођени, најрођенији неко па надаље – поручио је Човић.

Не прецизирајући ништа, из Тужилаштва ХНК-а су у саопштењу навели да проводе шест истрага, двије на основу кривичних пријава радника у посљедњих мјесец дана. Пет истрага су завшрили и о исходу обавијестили подносиоце и оштећене. На тражење да појасне исход окончаних нисмо добили одговор. Претпоставку да су заправо одбачене јер би у противном слиједило оптужење потврдили су нам у Финансијској полицији уз услов анонимности.

– У ладицама Тужилаштва ХНК већ пет година налази се девет извјештаја о постојању основане сумње о почињењу кривичних дјела у предузећу Алуминиј за већи број особа. Финансијска полиција у случају Алуминиј поднијела је кривичне пријаве гдје год је било елемената кривичног дјела. Поднесено је више пријава. Дио тих пријава је одбачен, а дио се још увијек ради. То су пријаве из 2015. године. На пријаве које је Тужилаштво ХНК одбацило, поднијете су жалбе – казао нам је извор из Финансијске полиције.

Ову информацију у федералној Финансијској полицији потврдили су недавно за телевизијску станицу Н1 .

– Финансијска полиција је темељем утврђених и прикупљених доказа који се односе на пословање привредног друштва „Алуминиј“ Кантоналном тужилаштву ХНК поднијела девет извјештаја о постојању основа сумње о почињеном кривичном дјелу и починиоцима којим су третиране утврђене незаконитости 48 лица са приједлогом да се идентифицирана имовинска корист која је стечена почињењем кривичних дјела у даљем поступку одузимања.

Зашто Тужилаштво ништа не ради није јасно ни првом синдикалцу Алуминија.

– Мислим да је у питању политички утицај. За дуг од 400 милиона у Алуминију неко би требао одговарати. И то не појединац, јер ту је много много више особа повезано с тим дуговима. Сви ми сносимо дио одговорности. Ја као предсједник синдиката имам своју обавезу и одговорност. Тако сви они од власника до управљачких структура, а који су примали абнормално висока примања у јако тешком стању, у дубиозама кроз које је фирма пролазила, не предузмати конкретне потезе у спасавању творнице, проузроковати нове додатне минусе… Било је доста штетних уговора који су управљачке структуре радиле на штету творнице, а у корист наших пословних партнера. Нико није ни за шта одговарао. Која год је управа долазила оптуживала је претходну, а нико ни за шта није одговорао. Највећи кривци испали су радници. Они који су сада на улици без марке.

Набавке нафте мимо законом предвиђених процедура, куповина накита и парфема по многоструко вишим цијенама од набавне, куповине пословног простора и стана, додјела награда и отпремнина, само су нека од дјела које је Финансијска полиција пријавила Тужилаштву.

Биши директор Мијо Брајковић је тако у два наврата примио награде од по 100.000 еура те отпремнину за одлазак у пензију у износу од 310.000 марака. Изнесне наводе Брајковић је одбацио устврдивши да је све било по закону, у складу са Статутом и Правилником Алуминија, на основу одлука Надзорног одбора и Скупштине дионичара.

– Молим јавност, а понајприје дионичаре, чије дионице су обезвријеђене, као и раднике којима је одузета егзстенција и право на рад да своје напоре усмјере на откривање узрока и правих криваца који су направили дуг од 400 милиона и потрошили 100 милиона марака затечених на рачуну Алуминија – навео је Брајковић у писму јавности.

Судећи на основу досадашњег искуства тешко да ће ико одговарати за суноврат Алуминија. Обезвријеђено је 44% капитала Влада ФБиХ, исто толико малих дионичара и 12% капитала Републике Хрватске. Алуминиј је у процесу финансијске консолидације која подразумијева заштићени рачун којег не могу блокират вјеровници активирањем гаранција.

Академик Кукић сматра да је консолидација само куповина времена.

– Генерално, у читавој овој комуникацији са Управом, радницима, синдикатима, Драган Човић игра на фактор куповине времена. Уосталом, потпредсједница федералне Владе каже пред ТВ камерама да јој је жао радника али да је федерална Влада учинила све што је могла учинити и да се ту више ништа не може учинити. Да би се накнадно добило још неких шест мјесеци да се стишају страсти. А, онда ће се накнадно ићи поново истом логиком, да се учинило све што се могло учинити.

Хамдија Куловић, бивши директор зеничке Жељезаре и 2007. године члан Комисије за продају Алуминија не види сврху продужења рока финансијске косолидације.

– Тиме се неће добити ама баш ништа.

Исто размишља и синдикалац Биокшић.

– Консолидација се може продужавати, она је сада на снази наредних шест мјесеци. Пазите, уговоре који ми имамо они су још на снази, а производње нема, прихода нема. Послодавац мора испуњавати обавезе према радницима. Како? Шта ће бити? Зато смо тражили што хитније Скупштину друштва, да власник одлучи шта и како даље. Ово до сада су све нека нагађања, те поступно враћање производње, те ово, те оно… По мени је то у овом моменту немогућа мисија”

Куловић наглашава да је Алуминиј требало приватизовати 2007. године.

– Понуда Гленкора је била добра. Ако се добро сјећам, понудили су 140 милиона за удио Владе ФБиХ од 44 посто, а на име улагања преко 200 милиона КМ. Сматрам да се Алуминиј тада требао и морао приватизирати. На страну како се дошло до тог омјера од 44 посто као удио Владе ФБиХ, али тим би новцем би били обештећени и радници који су добили отказе, радници који нису добили дионице. На крају крајева, шта ће вам фирма у којој Влада практично није имала никакве контроле? Нажалост, сад се показало да је Алуминиј требало продати.

Радници су у ишчекивању даље судбине. Неки већ напуштају Алуминиј. Други чекају разраду плана о реструктурирању што између осталог подразумијева покретање Љеваонице, јединог погона који се може релативно брзо оспособити. Трећи чекају отпремнине или пензионисање. Све у свему, кад се подвуче црта, нестао је херцеговачки гигант чијем ће постојању можда свједочити само производна хала. У којој ће се излагати током Мостарског сајма. На исти начин је заправо нестао још једна компанија мостарски Соко, који је од сировине из Алуминија некада производио авионе.

fokus.ba

* Текст је произведен у оквиру медијског poola-а Мреже ACCOUNT (Антикорупцијска мрежа организација цивилног друштва)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име