ДАЈАНА УГРЕНОВИЋ: Лењинград није пао, али ја ћу сигурно

0
136

Крајем 17. вијека Русија није имала излаз на море и то је кочило њен развој и напредак. Млади руски цар Петар Велики је због тога објавио рат Шведској и за три године успио „отети“ делту Неве те почети с градњом Питера.

Камен темељац Петропавловске тврђаве положен је 16. маја 1703. године, а то је уједно и датум оснивања Санкт Петербурга. Десет година касније у граду је већ било скоро 35.000 кућа.

Зидари из цијеле Русије похрлили су у Питер трбухом за крухом, а са њима и архитекте из Француске, Италије и Њемачке. Зато и не чуди што час личи на Венецију због мноштва канала, час на Париз због грађевина, а онда све то сруше нека типично комунистичка обиљежја.

Упркос чињеници да је релативно млад град, настао прије око 300 година, историја му је бурна.

Санкт Петербург је током Другог свјетског рата двије и по године био под нацистичком опсадом. Хитлер је желио да га сравни са земљом. Према неким подацима, у том периоду је изгубљено милион и по живота. Лешеви су лежали на улицама. Пловили ријекама. Гладни су јели куване тапете. Ипак, град је живио. Култура је живјела. Пркосила.

Први концерт градске филхармоније под опсадом одржан је 9. августа 1942. Изведена је Лењинградска симфонија Димитрија Шостаковича, настала као симбол отпора фашизму. Премијерно су је извели гладни музичари који су умирали свирајући на сцени.

Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао.

Ово је реченица која описује руску издржљивост, а о којој ја, сита и припита, размишљам сваки пут кад задува вјетар. Лењинград није пао, али ја ћу сигурно.

Питер је град у којем је у току године већина дана кишовита и вјетровита. Та оштра клима је уједно и једини разлог због коjeг мислим да овдје не бих могла живјети. Све остало је на страни Питера. Први пут сам далеко од куће, а осјећам се као код куће.

Паркови су огромни, са доста зеленила и све је беспријекорно уређено, трава подшишана, цвијеће окопано. Једна од ствари којој сам се константно чудила је завидан ниво чистоће града.

На плочницима нема чак ни флека од жвака, а о папирићима и опушцима сувишно је и говорити. Тајну ми је открио пријатељ који често путује по Русији, а претходну годину је провео на универзитету Собољев у Сибиру, предајући математику.

Приликом једне посјете Питеру, током бијелих ноћи, шетао је улицама рано ујутру. Око шест сати улице се затварају, а комуналци се распоређују као да слиједи нека парада. Распоређени у неколико редова, свако обавља свој дио посла. Једни склањају крупни отпад из канти за смеће, други мету, трећи уклањају жвакаће гуме с плочника, четврти улицу перу шмрковима. Све је брзо и организовано.

Оно што је карактеристично за овај дио Русије је и необична грађанска свијест, па је тако субота дан за уређење у којем учествују и грађани. Тако се воли своја земља, свој град.

Трећи дан је био резервисан за Ермитаж, бар за његову главну зграду – Зимски дворац. У питању је један од највећих, најљепших, најстаријих умјетничких и културно-историјских музеја у људској историји. Истражујући по нету шта се крије унутра, схватиле смо да га је немогуће обићи за један дан, па смо купиле дводневне улазнице, што се испоставило као пун погодак.

Леонардо да Винчи, Микеланђело, Рубенс, Рембрант, Ел Греко, Пикасо, Каравађо, Ван Гог. Свако мало ноге задрхте и дах застане пред дјелом неког великана, а просторије се нижу једна за другом, без краја.

Једна од најзанимљивијих ствари која се нуди посјетиоцима је величанствени „Паунов сат“ Џејмса Кокса, израђен за Катарину Велику, а по наруџби Потемкина који стоји на позлаћеном дрвету. Поред њега су сова и пијетао који се оглашавају најављујући тачно вријеме.

Упркос томе што смо имале добар план како обићи све што нас интересује у тих седам-осам дана колико смо у Питеру, четвртог дана смо схватиле да се константно вртимо у једном дијелу града. И што је најгоре (или најбоље) – стално откривамо нешто ново. Било је вријеме да коначно „пређемо на другу страну“, односно na један од мостова преко Неве. Једна од првих дестинација се, иако није била планирана, наметнула самa. На локацији која некако није успут туристима, у близини бродоградилишта, смјестила се Црква Успења Пресвете Богородице.

Мир и тишина који прогутају посјетиоца приликом уласка унутра се тешко могу описати. Чак и ако немате развијена религиозна осјећања, овдје ћете осјетити ”оно нешто”, чудну енергију која даје снагу, буди емпатију, пружа наду и утјеху.

Сат времена је пролетјело. Не сјећам се о чему сам размишљала, али та тишина се не заборавља. Из цркве сам изашла под јаким утиском и док су моје сапутнице крупним корацима брзо грабиле напријед, у покушају да нахране своју радозналост пред оним што их очекује даље, ја сам почела да заостајем. Преплавила су ме осјећања и треба ми који тренутак да се саберем.

Толико је тога свуда око мене и ја сам ту у центру свега, а кроз неуморне синапсе струји час прошлост, час садашњост и мијешају се у чудан коктел. Преиспитујем се. Све је у реду. Схватам да сам у реду. И у том тренутку за мене важне спознаје, угледам њу, младу, плаву, провидну, како ми иде у сусрет. Рускиња, с марамом на глави, у дугој сукњи. Вуче ногу за ногом, тешко, претешко и неутјешно плаче.

Овај луди град је из мене извукао све и у секунди одлучих да јој пружим бар малецно парче утјехе – загрљај, искрен, топао и чврст. И тако, четвртог дана у Питеру, стојим на улици и грлим непознату Рускињу заливену сузама и час на српском, час на енглеском јој говорим да не плаче јер ће све заиста бити у реду.

Збуњена, узвраћа ми и на моменте се осмјехује док се сузе као кликери сливају низ блиједе образе. Остатак дана сам мислила о њој и у небо јој слала љубав и снагу, чврсто вјерујући да наш сусрет није био случајан.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име