ДАРКО МОМИЋ: Правда за цркву

1
286
stiker

Не постоји никакво оправдање за неефикасност институција, прије свега Окружног тужилаштва Бања Лука и МУП-а РС, у случају убиства Давида Драгичевић. И тачка.

Да је расвијетљено како је овај несрећни младић страдао и да су одговорни похапшени или бар откривени не би било ни Правде за Давида, ни свакодневних вапаја са Трга Крајине, ни немилих сцена на истом том тргу 25. децембра, ни бруке и срамоте 30. децембра, ни привођења, а потом бјекства у Аустрију Давора Драгичевића, ни паљења свијећа у порти храма Христа Спаситеља…

Не би било ништа од тога и зато нема оправдања за пропусте и неефикасност поменутих институција. И то је суштина цијеле приче. Али није цијела прича.

Колико год било „непопуларно“ то рећи и извргнути се опасности да ће вас развлачити по друштвеним мрежама и називати погрдним именима, нема оправдања ни за неке ствари које су чинили или чине Давор Драгичевић и покрет Правда за Давида. Упркос огромном пијетету према губитку сина с којим се носи, а који већина људи и данас гаји, Давор је својим појединим потезима изгубио огромну подршку коју је имао на почетку своје борбе.

Велики број оних који су га испочетка подржавали у његовој борби за истину и правду и све оно што је радио правдали или коментарисали ријечима „човјеку је убијено дијете“, како је вријеме одмицало све више су почели да пребацују канал када је почињало Даворово укључење са Трга Крајине и његово урлање у микрофон. Бол изазван губитком дјетета представља оправдање за његово понашање, али ипак је много људи који нису благонаклоно гледали на Даворове псовке и пријетње, а нико није оправдавао његово спомињање туђе дјеце и клетве о затирању сјемена.

Проста је чињеница да цјелокупна јавност или бар њен већи, здравији и нормалнији дио више од годину дана чека истину и правду за Давида, али чека и да Давор коначно каже и покаже доказе за свакодневне директне оптужбе и упирање прстом у „убице“.

„Зашто више не изнесе доказе и не каже ко му је убио дијете, ја кад бих имао доказе и да знам ко ми је убио дијете, па ја бих рекао, па таман погинуо одмах послије тога“, све су чешћи коментари оних који Давора безрезервно подржавају, али и оних који не гледају благонаклоно на његову борбу за истину и правду и који наведену реченицу изговарају са приличном дозом цинизма. Упркос цинизму, то питање је потпуно смислено, јер ако не каже какве доказе има за своје тврдње, Давору остају да и даље поставља питања на која су, нажалост, надлежни глуви и слијепи, али нема право ни у кога да упире прстом и поименице оптужује за убиство свога сина?!

Поред тога, још једно питање, ако не и кључно, а које нико гласно не поставља је: Зашто је Давид убијен? Сваки озбиљан криминалистички инспектор ће вам рећи да је откривање мотива пола посла до расвјетљивања злочина?! Немој да неко помисли да се тражењем мотива покушава оправдати злочин, јер никакво оправдање, нити олакшавајућа околност за убиство не постоји. Једини циљ тражења мотива је што би се тиме сузио круг осумњичених, а тиме било корак ближе ка починиоцима и/ли наредбодавцима. И толико о замјеркама на рачун Правде за Давида.

С друге стране, ваља поновити да је за настанак феномена Правда за Давида директно одговоран сада већ бивши начелник Управе за организовани и тешки криминалитет МУП-а РС Дарко Илић који је на конференцији за медије 26. марта прошле године, супротно основним правилима професије, жестоко криминализовао жртву оптуживши покојног Давида да је дрогиран опљачкао кућу у улици Велибора Јањетовића и потом пао у ријеку Црквену, карактеришући страдање као задесну смрт.

Касније је вјештачењем доказано да Давид није био под утицајем никаквих наркотика, да не постоје чврсти докази да је уопште био у опљачканој кући, а тужилаштво је под притиском јавности и групе Правда за Давида потврдило да није ријеч о задесној смрти, већ о убиству. Дакле, све супротно од онога што је тврдио Илић, због чега спорна конференција за новинаре у ствари и представља угаони камен од кога је почело стварање покрета Правда за Давида.

Без уласка у сагу са снимцима надзорних камера са овог или оног објекта и евидентне пропусте у истрази о којима су написани томови текста, постоје још двије ситуације које наоко немају везе са случајем Драгичевић, а које у ствари додатно подгријавају сумњу у рад истражних органа, прије свега полиције.

Прва је хапшење браће Богдана и Бошка Диљевића са Мањаче почетком јуна прошле године због сумње да су у јулу 2014. године убили свог комшију и познаника Бојана Копрену коме се од тада губи сваки траг. Након што из МУП-а нису подастрли опипљиве доказе за њихову одговорност, тужилац је одбила да им одреди притвор и браћа су пуштена на слободу.

Друга ситуација је хапшење полицајца Горана Јеличића из Козарске Дубице који се од 1. новембра налази у притвору због оптужби да је прије више од 13 година, тачније у августу 2005. године свирепо убио своју суграђанку Ирену Предојевић.

Зашто ове двије ситуације подгријавају сумњу у рад полиције у предмету Драгичевић?! Зато што се тешко отети утиску да ти потези полиције из којих су произашли наслови попут„Након четири године расвијетљено убиство Бојана Копрене“ и „Полицајац ухапшен за убиство Ирене Предојевић почињено прије 13 година“ нису имали за циљ да пошаљу поруку типа „ево видите да полиција и тужилаштво раде свој посао, ријешили смо два случаја послије четири и послије 13 година, ријешићемо и случај Драгичевић и нема потреба ни за каквим окупљањима на Тргу Крајине, јер нико не штити убице“.

Такви потези само су изазивали додатно неповјерење у институције и генерисали проблем који тек треба да ескалира. А ескалираће ако Давидови родитељи и Правда за Давида не буду вјеровали доказима о Давидовом страдању. Другим ријечима, они немају више никакво повјерење у правосуђе и полицију и чак и да те институције предоче непобитне доказе о Давидовом убиству, Давору и Правди за Давида ти докази неће бити валидни и вјеродостојни и тражиће доказе и потврду за „своју“ истину и за оно у што они вјерују.

И није баш да им се може замјерити на таквом ставу, јер и највеће апологете актуелне власти у дну душе крију бојазан да се иза Давидовог убиства или прикривања починилаца сасвим извјесно крије, не цијели МУП РС, али појединци свакако. На крају крајева, тужилаштво је потврдило да за то постоји више доказа него за тврдње припејд савјетника и куповних аналитичара да је у Српској у току обојена револуција.

Елем, одговорите на питање ко је убио Давида и боја ће сама спасти. Онда ће вам се можда опростити и прекршајне пријаве које сте писали због нарушавања јавног реда и мира на Тргу Крајине, а неће вам се замјерити ни ако покренете истрагу о „фамозним“ милионима на рачунима Давора и Сузане Драгичевић. Само немојте тјерати Србе из црквене порте, јер за то не постоји никакво оправдање. Чак ни ако то сама црква од вас затражи. А ако затражи, Бог ће јој опростити, јер не зна шта ради. Амин!

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име