ДРАГО ХЕДЛ: Власт је највећи сатиричар у Хрватској

0
167
hedl
foto: http://www.mc.rs

Прије много година сам међу првима писао о злочинима Томислава Мерчепа у Пакрачкој пољани. Тада је „Ферал“ био тужен због мог текста. Изгубили смо спор. Суткиња је рекла да у потпуности вјерује Мерчепу. Још је неколико медија писало о томе, Мерчеп је тужио и њих и добио је велике одштете. У Горском Котару је подигао викендицу и на њу је ударио спомен-плочу на којој стоји да је викендицу саградио захваљујући југокомунистима и удбашким новинама. Двадесет година касније Мерчепа је хртватска држава осудила због ратних злочина. Њему нико није одузео ту викендицу, а медијима нико није вратио новац који су издвојили за његове душевне боли.

Ово је, прије неколико дана, на конференцији „Новинарство и грађани на удару закона и безакоња“ која је одржана у Бањој Луци, истакао хрватски новинар Драго Хедл који је писао у „Фералу“, ријечком „Новом листу“, сплитској „Слободној Далмацији“. Његове текстове преносиле су најутицајније дневне и седмичне новине попут „Гардијана“ и „Тајмса“. Из „Гласа Славоније“ су га 1991. године истјерале пушке Бранимира Главаша.

Када бисте писали роман о Главашу, који би наслов тај роман имао?

Немам намјеру да пишем роман о Главашу, јер имам паметнијег посла. Али, када бих писао роман о њему, наслов би био „Главаш – кроника једне деструкције II“. Тако се, наиме, звала моја публицистичка књига. Био сам једини хрватски новинар који је писао о феномену тог човјека и о томе што је он чинио у ратним и послијератним данима, као и о данима када је та цијела епопеја завршила овдје, у Босни и Херцеговини, његовим хапшењем и боравком у затвору.

Да ли је то све било узалуд с обзиром на то да је Главаш и даље политички активан?

Да, Главаш је данас члан елитне политичке екипе у Хрватском сабору. Нажалост, није једини на овим просторима који је имао историју какву је имао, а потом се појавио у парламенту. И у Србији и у Босни је познато да су људи који су имали ратне репове на крају завршили у парламенту.

Оно што је у овом тренутку далеко важније јесте да је он у политичком животу у потпуности маргинална особа. Његова странка, која је била релативна и стабилна, данас се претворила у one man show. Он је странка и он ту странку представља у парламенту.

Да ли би у данашњој Хрватској био могућ „Ферал“?

„Ферал“ више, нажалост, не постоји, али постоје други медији који дјелују на сличним принципима – исмијавају оно што ради власт. Ипак, мислим да најбољу сатиру у Хрватској пише управо власт. Нико не може направити толико смијешних ствари и лудорија колико то може да уради власт и због тога можда и нема сатиричких новина. Оне би изгубиле битку са влашћу. Власт је највећи сатиричар у Хрватској.

Млади људи масовно одлазе из земље и то из земље која има све све услове да буде земља срећних људи који ће у њој живјети. Хрватска у томе није успјела и данас видимо резултате такве политике. Видимо празна села, видимо све већи мањак радне снаге. То је оно што дугоручно штети Хрватској и што нам неће омогућити да постанемо – како је то рекла предсједница Хрватске – једна од најпросперитетнијих земаља у свијету.

Чини се да у том контексту најбрже и највише умире Славонија. Како је то могуће?

Раније су из пасивних крајева људи долазили у Славонију. У Славонији се није гладовало ни у најтежим временима, јер је то плодна земља у коју ако ставите дугме, нарашће вам капут. Толико је она плодна. Али, данас су села готово празна, а пољопривреда је без перспективе. Упркос свим напорима власти да подстицајима помогне пољопривредну производњу, то се не дешава.

Зашто?

Зато што се кроз то подстицајну политику новац углавном даје људима који припадају странци на власти.

Све се више прича о новом таласу фашизма у Хрватској. Да ли је то прејака ријеч или не?

Фашизам је можда мало претешка ријеч, али је сасвим сигурно да су у налету ретрогадни процеси који покушавају у потпуности изокренути историју, а не само релативизовати је. То подразумијева настојање да се партизани прикажу као кољачи и злочинци, а усташе као уљуђени војници којима је једини циљ био да сачувају хрватску државу која је настала како је настала.

Сви знамо да је НДХ настала на расним законима. Да је тамо злочин био озакоњен. И Да је Јасеновац једна од највећих мрља у историји хрватског народа. Међутим, то се све покушава релативизовати. Хрватска се захваљујући томе непрекидно гура у табор ратних губитника Другог свјетског рата умјесто да буде на страни побједника, чиме се сви нормални народи поносе. Та реторика је данас исувише гласна.

Какву стигму носи хрватски новинар који пише о злочинима хрватске војске?

Носи стигму издајника, наравно. Носи стигму страног плаћеника. Носи стигму мрзитеља свега што је хрватско. То је ноторна глупост. Сви ми који смо упозоравали на неке негативне појаве, радили смо то да бисмо друштво учинили бољим. Да држава у којој живимо буде држава на коју смо поносни, а не да се морамо стидјети због неких њених поступака.

Једна колегица у вријеме рата се прославила изјавом да је спремна лагати за Хрватску. Никада то нисам рекао, јер је глупо свјесно говорити о земљи оно што она није. Мислим да је пуно боље упозоравати на оно што није добро. Ако лажеш за државу да би покривао њене недостатке, онда је чиниш лошом.

Да ли сте икада одбили задатак?

Не, јер сам увијек радио у кућама које су радиле онако како сам и сам сматрао да треба да изгледа новинарски посао. Радио сам у новинама које су се држале елементарних начела професионалног новинарства.

Да ли иједан новинар одбио задатак који сте му као уредник додијелили?

Не, никада ми се није десило да се неки новинар позива на „призив савјести“. Трудио сам се да им дајем задатке према њиховим афинитетима. Никада нисам од новинара тражио да чине оно што ја сам не бих учинио.

Г. Дакић/izvor.ba

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име