ГОРАН ДАКИЋ: C dur, божији човјече, c dur!

0
154
naslovi

Сви који су Ћоса познавали прије него што сам га и сам упознао причали су ми о његовим брчинама и његовом стомаку. Када смо се коначно упознали, Ћос није имао ни једно, ни друго. Брчине је замијенила шармантна старачка брада, а стомачину готово манекенска линија о којој Куштро и сада снива. 

Након прве кафе коју смо, пред диктафоном, давних година, попили у башти „Босне“, сретали смо се ту и тамо. Повремено сам пратио његову трзалицу и тек смо, неколико година касније, за шанком „Ла Нине“, учврстили музичко-новинарско другарство.

У тим данима је Ћос оснивао ансамбл са камарадима из младости, а ја сам се трудио да с времена на вријеме погурам његов тамбурашки „тристаћ“. Одлазио сам на концерте, писао о репертоару који је маестро спремао за затворенике или онемоћале, а онда сам га, приликом једне рекепитулацијске кафе, замолио да ме „убаци“ у ансамбл и да ми допусти да понекад на концертима кажем понеки стих.

Првих мјесеци сам био редован. Говорио сам Брану Петровића, Милана Ненадића, Душка Трифуновића. Ћосу се највише допадао Ћопић и неколико пута ми је тражио да говорим „Малу моју“ или „Веселу женицу“, иако је знао да сам спремио другојачији рецитал. И увијек је био јасан: три минуте и пунктум! То ти је, говорио је, доста ако умијеш.

Бранио ми је да долазим на концерте у патикама и дуксевима. Понекад сам пратио наређења, а понекад сам се „шверцао“ када бих намирисао да има добар дан. Питао сам се небројено пута који му то андрак треба; зашто се није пензионисао као и остали обични свати; зашто није одложио прим, а прихватио се лаганих шетњи и метеоролошких анализа. И то ми је објаснио.

– Знаш Мирка Љубанића? Доктора душе? Умрла му сестра. А они су били везани чудо једно. Мирко се сломио од тоге. Трећи дан након њене смрти дођем код њега и натјерам га да пјева. Да пјева! Прво десет минута. Онда пола сата. Затим сат. Да га пјесма излијечи. Јер ништа друго неће – причао ми је Ћос о доктору објашњавајући тиме себе.

Касније сам на концерте долазио ријетко. Обавезе су учиниле своје. Ћос је и даље слао најаве концерата и тражио да му потврдим да ли долазим или не. Да Куштро припреми конферансу. Или бих обећао, па слагао или сам заборављао да одговорим. Потом се сретнемо у граду, а Ћос, са неколико метара, састави палчеве и кажипрсте у ОНАЈ облик којим ми јасно казује до којег сам дијела женског тијела стигао карактером. Или се само почеше по образу. Потом се изљубимо и за јуначко упитамо здравље.

Посљедњих годину дана Ћосовог живота „тренирали“ смо под истим кровом: он у свом собичку увјежбавајући новог Халида, ја у сали објашњавајући омладини кретања. Улетио бих на сваку пробу као непогода и с врата викнуо:

– C dur, божији човјече, c dur! – и нагулио на тренинг.

Ћос би ме зауставио. Вратио с врата. Насуо ракију. Сложио сендвич или канапе. Рекао ми шта спремају и гдје иду. „Вече уз прим“ је тог и тог у Вијећници. Поново обећам да ћу доћи. Он наспе још једну. Питам га за распоред жица на приму, а он ми полако, као да се вратио за катедру, објашњава гдје је „е“, а гдје је „ха“.

Сасвим је извјесно да не знам ништа о музици коју је Ћос свирао. Али знам готово све о његовом осмијеху. У њега је стала сва музика. И што је тај осмијех бивао тиши, музика је бивала гласнија.

Понекад сам ковао оно што никада не може бити сковано. Међу тим нескованим бисерима су били и часови прима код маестра. Знао сам да ми је то измакло и прије него што је тужна вијест постала горка стварност. Скале су ми измакле. Осмијех, срећом, није. По њему ћу те и у њему ћу те памтити.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име