ГОРАН ДАКИЋ: Дежурна бахатост, три пута дневно, седам дана

0
174
iz neformalnog u formalno
фото: Синиша Пашалић

Не идем код доктора ни када морам, али свака физика има изузетке, па тако и ова моја. Прије неколико година сам породичној рекао да не волим љекаре зато што увијек нађу мањак магнезијума или вишак калијума, а то су увијек уводи у далеко веће белаје. 

Од тада се држим те пароле, али ухо боли, очи испадају и нешто се чинити мора. Субота је, ergo на стражи су дежурни љекари бањалучке Поликлинике. У чекаоници ред not great, not terrible. Цијеним да сам за пола сата у ординацији.

Дежурна сестра ми даје да бирам – амбуланта бр. 6 или амбуланта бр. 7. Бирам шестицу. Сједам на клупу, вадим телефункен, отварам Space Shooter: Galaxy Attack и разбибригом скраћујем вријеме.

Након пола сата схваатам да у ординацији нема ама баш никога. Након првих 15-ак минута сам помислио да је унутра неко са већом температуром и лаким визингом на плућима, вријеме је такво, вируси и бацили су гдје год ногом да станеш, али јок!

Друга смјена, пише на огласној табли, почиње тачно у 13 часова. Сада је већ 25 минута до два, али дежурног љекара нема и нема. Прилазим сестрама и питам зашто су нам који андрак дали да бирамо између шестице и седмице кад у шестици нема никога, али добијам само полуљубазни осмијех и увјежбани одговор: Докторица стиже за неколико минута.

Докторица је ваистину стигла за неколико минута, но из ординације бр. шест је изашла за свега неколико секунди по уласку. Неће, вели, да ради у шестици, јер прозор не може да се отвори и тражи да јој сестре нађу другу ординацију. Сестре се блиједо гледају, али дежурна докторица нећа па неће.

На концу добија једанаестицу. Селимо се у други ходник, пред друга врата. Прима првог пацијента, брзо га обрађује, а потом одлази на десетоминутну паузу код колегице у сусједну ординацију. Прије тога закључава врата да некоме не би пало на памет да је прекине у ћеретању.

Испред мене су два пацијента и ја долазим на ред након сат и по времена чекања. Вели да ухо јесте упаљено и да би било добро да узмем неки антибиотик. Прво преписује Панклав, потом ипак Амоксицилин, али се на крају одлучује за Амоксиклав. Два пута дневно најмање седам дана, контрола за пет, пријатно, довиђења.

Пословична бахатост, о којој је овдје у неколико наврата писано, узима данак. Постала је дио понашања, постала је дио кодекса. Она више није инцидент, она је правило. Систем који сваку грешку награђује, а сваки подвиг понижава, као највећу врлину славиће само и једино њу – бахатост. То је нама наша борба дала.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име