ГОРАН ДАКИЋ: Добар дан, даћете ми метар ничега!

0
177
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Прије петнаестак година мјесечна норма у „Гласу“ бројала је 31 текст. Хонорар за остварено био је 260 марака. Уколико би новинар прескочио зацртану границу, слиједио би „пребачај“ на хонорару. Биће да сам се тај мјесец нарадио, јер сам на први Сајам књиге у Бањој Луци отишао са 320 кеки у паџе.

Биле су то тада велике паре за које сам, између осталог, пазарио Андрићева изабрана дјела у десет књига, оба Хомерова спјева, „двотомног“ Бокача – све у издању Графичког атељеа „Дерета“. Кући сам дошао са два кофера књига. У новчанику ми је остала само улазница са сајма и нити једна једина марка.

Одлазио сам на сајмове и касније, али никада са толико библиофилске и потрошачке треме и страсти као те године када је Сајам одржан у тадашњем Дому војске. Али, тада је и имало шта да се види, шта да се преврне, шта да се пазари. У Бању Луку су стизали издавачи из Србије, Хрватске, Црне Горе, Словеније.

Београдски Завод за уџбенике није долазио само са обавезном школском лектиром, „Геопоетика“ и „Стубови културе“ стизали су са „својим“ класицима“, „Клио“ је тражио заљубљенике у историју, антропологију и политику, чак је и „Езотерија“ имала омањи штанд на којем су се „шверцовала“ гностичка јеванђеља и учења Елејн Пејгелс.

Шта је остало од свега тога? Ништа. Сајам је претворен у бувљу пијацу на којој монопол има један излагач са три или четири огромна штанда на којима се продаје све – од Ане Бучевић до Сарамага – док остали продавачи и тек понеки издавач покушавају да утрапе незаинтересованим посјетиоцима савјете о јачању унутрашње енергије.

Све оно што може да се види у „Борику“, налази се већ годинама пред „Боском“ и то често за исте паре, ако не и јефтиније. Јер, квадрат штанда у Бањој Луци скупљи је од квадрата штанда у Београду, Загребу и Сарајеву и никоме не пада на памет да потеже на пут са неколико десетина кутија књига да би на крају био на тешкој нули.

Човјек на оваквом сајму нема шта да пазари, а готово да нема сајма на којем купац нема шта да купи. Ако натегнете жеље до пуцања, нешто ћете, можда, и пазарити. Петровићеву „Ситничарницу“ на Заводовом штанду која се продаје за пет марака. Уколико је већ немате. Али, све и да је тако, пут до „Борика“ и натраг је празан ход. Некадашња свечаност је претворена у бувљак, а на бувљак се не иде као на свечаност.

Написао сам море текстова о бањалучком Сајму књиге. И када је ваљао и када није ваљао. Пратио сам отварања, разговарао са писцима, извјештавао са „пратећих програма“. Оволику бруку не памтим. Још нам само остаје да неко од локалних класика – можда баш они који су на силу ушли у читанке  – отворе Сајам књиге. Ако већ нису.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име