ГОРАН ДАКИЋ: Не бих ја ово, али морам због јавности

0
488
Povratak pleske
фото: Синиша Пашалић

Све што бих могао да напишем о ономе што се у четвртак дешавало у Народној скупштини Републике Српске било би понављање онога што је Саша Шмуља написао у колумни „Бахатост и синоними“ и оне једне једине реченице коју је Момић Чкаља забиљежио на друштвеним мрежама: Витални национални интерес Републике Српске је у томе да распусти ову скупштину.

Када је у прошлом сазиву одржана посебна сједница на којој је ван снаге стављена Одлука о референдуму о раду Суда и Тужилаштва БиХ, Додик је опозиционе прваке, статисте и кибицере увукао у блато, а они наивни какве их је већ бог дао на свијет кренули су за њим вјерујући да сви ђутуре имају неке шансе у том ваљању. Додик их је премазао глибом, додао мало катрана и перја и пустио их да такви никакви тумарају политичком чаршијом.

Прође од тада понешто Бајрама, а Додик поново у скупштину. Грђе него прошли пут. Бесмисленије. Вулгарније. Безобразније. Надменије. Бахатије. Више простачки. Мање смислено. Агресивно. Увредљиво. У ријечи – одвратно. Вентили су попустили под унутрашњим сагорјевањем и напољу је сукнуо сав вербални кал који Додик у овом тренутку може да бљуне и који нипошто није омален.

Са друге стране, посланици и једног и другог и трећег и петог блока свако јављање правдају једноставном реченицом: Не бисмо ми, ето, улазили у ове полемике и у ове расправе, али морамо због јавности. Да јавност зна да ови лажу. Да јавност зна да ови краду. Да јавност зна да ови издају. Да јавност зна да ови убијају. И тако до истека мандата, кукала нам матер свима нама који то пратимо и кукала вам матер свима вама који то гледате и слушате.

Тако и ја: не бих – ни за какве стране паре, о осталом погодностима да и не причамо – никада понављао како је и шта је велевлажни српски члан Предсједништва БиХ говорио, али због јавности морам. Јер, ријетко се среће политичар таквога формата који је кадар да противницима каже оно што је прво грло СНСД-а рекло Станивуковићу и Вукановићу, најпослије и Тривићевој.

За недавно писање редитеља који нема филм откако је добио град и који је безбели Додику дотурио Андрића неко је скоро прибиљежио да изгледа као „стенограм можданог удара“. Тако је изгледало и све оно што је Додик прошле хефте говорио за скупштинском предикаоницом – и оно махнито млатарање фотографијама и помињање „личног дуга“ и ни у какве обланде увијене пријетње и простачко помињање држања за руку… Нико није доживио толико можданих удара у краћој јединици времена и остао жив.

Двије ствари за крај. Прва је она Додикова реченица: У мањини сте, таман да ми нисмо у праву. Милина једна колико је та реченица тачна и искрена. Истина није битна, битне су руке. Друга ствар су управо те руке које су спремне да подрже онога који се преко тарабе бацао чиме је стигао. Те руке више немају имена и презимена. Још је горе: те руке више немају ни образа. Такве су и оне руке које су биле суздржане.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име