ГОРАН ДАКИЋ: Пет стотина удараца  

0
439
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Прошле седмице обиљежено је пет стотина дана од почетка окупљања грађана и чланова групе „Правда за Давида“ који траже истину о убиству двадесетједногодишњег Давида Драгичевића.

Стотину пута сам желио да пишем о свему што се дешавало на Тргу, код Храма или подно Кастела, али нисам ударио ни слова. Извјештавао сам, преносио, трчао за Давором Драгичевићем, киснуо у ноћи пред Нову годину.

Почео сам неке текстове, али ниједан нисам завршио. Нисам знао на коју страну да ударим, а нисам желио да понављам све оно што је већ речено и написано. Хтио сам да се обрачунам с онима који су исмијавали оне који су шетали, али, ето, нисам.

Био сам ту када је специјала кренула у трк; био сам ту када је кренуло разбијање остатака „Правде за Давида“; био сам ту када су „корњаче“ кренуле и са једне и са друге и са треће стране. Једном руком сам држао акредитацију, другом телефон.

Био сам ту и када је Давор клео. Када је пријетио и обећавао оно што се не обећава. Када је затирао сјемена и копао нове гробове. Када је бацао клетве и потезао најгоре увреде. Када је оптуживао и пресуђивао.

Био сам ту када је ухапшен, био сам ту када је доведен у Тужилаштво, био сам ту када је пуштен. Био сам ту када је повео људе до РТРС-а, до Карановог стана, до „Крашовог“ паркинга“. Био сам ту и видио сам људе који траже одговор на два питања.

Био сам ту када је „Правда“ сабијена до канализације. Био сам ту када је Давор легао на комад земље на којем је мјесецима прије лежао његов мртви син. Био сам ту када је са свијећом ходао пред специјалцима. Он са свијећом, они са пендрецима.

Био сам ту када је полиција опколила Храм. Када су легитимисали новинаре и обарали старије. Када су попови закључали врата. Када су молитве протјеране из порте. Када нико није могао да сједне на клупице пред Храмом, а да не буде осумњичен.

Био сам ту и када је откопано Давидово тијело. Када је његова мајка покушала да приђе гробу, а није могла. Када су извадили тијело из једног и пребацили га у други ковчег. Када су сандук заварили и одвезли га.

„Правда за Давида“ је добила пет стотина удараца. О Давиду се више и не прича. Бар не онако како се причало првих три стотине или четири стотине дана. Као да није убијен и положен у говна. Разбијање које је кренуло ноћ пред Нову годину успјешно је окончано.

Ко је убио Давида? Једни кажу да га је убила власт, други тврде да су га убили странци. Зашто је Давид убијен? То ни једни ни други не знају. Или бар о томе не говоре. Бојим се да ће тако и остати. Што значи нових пет стотина удараца. И још пет стотина. И још пет стотина. Док не остане само годишњица.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име