ГОРАН ДАКИЋ: Повреда пословника по свим тачкама

0
120
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Новинари воле скупштинска засједања. Чују понешто током Актуелног часа што касније претворе у причу. Попију кафу са овима из власти или мркну палачинке са онима из опозиције. Покупе изјаве. Ураде краћи или дужи интервју. Изађу из мемљивих редакција. Да, новинари воле скупштинска засједања.

Старије колеге причају како је било током првог и другог сазива. Понеко се сјети и Радована Бјелогрлића и Ђуре Мутавог. Моје памћење је далеко скромније и не иде даље од осмог и деветог сазива. Актуелни десети се подразумијева. А управо се њему дешава оно што се није десило ниједном прије њега – новинари га се плаше као некад експозеа Жељке премијерке.

Дође само ко мора. А и они гледају да их се не дотиче оно што се дешава у „овом високом дому“. Они који не морају да куцају од до некако се потруде да изјаве узму ванка, пред обновљеном фонтаном или украј шимшира. И што прије – нагулитис. Нико не може да слуша дуже од нешто ситно минута бесмислене и накарадне расправе, реплике и криве наводе. Јадан онај који мора, све у свему.

Главни кривац скупштинских лупетања пред којима се и новинари уклањају је, како веле, Пословник о раду Народне скупштине Републике Српске. Толико је јадан крив да се чак и српски члан Предсједништва БиХ заобадао да га што прије промијени. Колико у септембру одмах. Прије закона овога и закона онога, јер нема шта да посланици причају како и колико хоће, него колико им се пропише.

Дирљива је Додикова брига о посланичкој норми. Он би хтио да парламенту врати углед и част и да оним опомињућим кажипрстом ишћера из клупе све што му се не допада. И то баш он који је у посљедње двије-три године понизио парламент као нико прије њега, а само свемогући – ако га има – може да наслути да ли ће икоме икада поћи за руком да нагрди скупштинску салу онако како ју је нагрдио бахати Милорад.

Истина јесте да парламент не личи ни на шта. Или да личи управо на онога који би да га преваспитава. Истина јесте да се од почетка овога сазива у скупштинској сали прича о свему осим о ономе што је на дневном реду. Главни проблеми и расправе су рачуни у ресторану, ђедови и прабабе, шпрдње са именима и презименима, подсјећања на давне издаје и скоре крађе. У тој размјени посланичке ватре учествују сви – и они који су на власти и они који су у опозицији и нисам сигуран да би нам требало бити лакше уколико знамо да је сваки опаљени метак у тим расправама – ћорак.

Али, ма каква скупштина била; ма какви посланици били; ма какав Пословник био – никада парламент није био јаднији и пониженији него када се за говорницу пењао Додик. Други је пар посланичких накнада што то трпе и они који не морају и што се томе самозадовољно смјешкају они који и те како морају да штимају кез оданог војника.

Не треба нама нови Пословник.

Треба нам нова скупштина.

И не само она.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име