ГОРАН ДАКИЋ: Скраћени корнер са десне стране

0
137
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Одувијек сам се дивио онима који су знали ко је бранио за Арсенал 1996. године и како је завршило прво полувријеме финала Лиге шампиона пет година касније. Памтим тек неколико фудбалских, кошаркашких и ватерполо утакмица. Остало је у тешкој магли и још тежој помрчини.

Класичне симптоме фудбалске грознице имао сам само у другом и трећем разреду средње школе. У „деветки“, која је била скрпљена од путника и оних који су гимназију уписали у другом року, свако је био глас за себе. Сви су вукли на своју страну. Па и на спортску.

Штрумф је навијао за Јувентус, Милко је бранио боје Интера, Матеј се радовао сваком голу Фиорентине, Хајдук је и у калчу навијао само и једино за Звезду. Стеву није интересовало ништа, самим тим ни фудбал, а Тарабина једина љубав била је Сања. Онај који ово пише легао је и будио се у дресу Лација.

Јер у римском клубу је играо Миха, а Миха је из Борова, а Борово је на пет корака од Даља и мени није требала нити једна друга веза када сам бирао којим ћу се клупским бојама приклонити. Имао сам у тим данима завидну колекцију постера „бомбардера из Борова“ која је нестала у некој од многобројних сеоба с једног краја Лауша на други.

Чекао сам суботе и недјеље као махнит, касније и дане у којима је Лацио, ако се не варам, играо Лигу шампиона. Памтим ту једну утакмицу, против Челзија, у којој су неоазури играли у жутим дресовима. У којој су и Миха и Кошта пазарили крампоне у лице. И у којој је Миха завукао голчину из скраћеног корнера са десне стране. Док су сви чекали центаршут. Гол за 2:1, гол за побједу.

Памтим и два Лацијева пенала против Фиорентине. Миха је први промашио. Или је голман одбранио, не сјећам се више. Једанаестка је због тог промашаја била бијесна и на себе, и на Рим, и на Италију, и на „Хадријанове мемоаре“, и на море и на со у мору. Који минут касније поново пенал за Лацио и поново Миха шута. Окле му cojones, питао сам самога себе. Други пут није фулао и осмијех са рекламе за „Пилс“ се вратио на стару адресу.

Памтим, дабоме, и утакмицу у Максимиру. Памтим она два слободњака са десне стране. Први Мијатов гол, а потом и оно чудесно Станковићево извијање леђима и пролазак лопте кроз Ладићев пазух. Вратар ватрених је након тог гола изгледао и тужно и уплашено – тужно јер је знао да је убио цијелу нацију неопрезном интервенцијом, уплашено зато што је оправдано сумњао да ће га Туђман због тога стријељати.

Можда је херој те вечери био и остао Бата Мирковић који је стручно потегао Јарнија за бијеле бубреге, али мени су та два Михина центаршута донијела нешто мало мира у приватном рату којег сам тих дана, мјесеци и година водио са сусједима. Сложио сам касније, у сузама, и некакву десетерачку папазјанију посвећену походу на Максимир која је завршавала стихом: Србија се из Борова брани!

Добио сам, у четвртом разреду, папир на којем је писало „Горану од Мијахловића“. Осмо мушко из „деветке“ никада није љубило спорт, али је вазда било близу политике и великих дешавања. Породична посла. Тек се то мушко нашло на некаквом пријему на којем је био и Миха. Искамчио је тај потпис за мене. И то је једина успомена на та времена која би још могла бити негдје жива. Ваља ми је пронаћи.

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име