ГОРАН ДАКИЋ: Шушке стране, радиност домаћа

0
112
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Прошлог смо понедјељка на овом мјесту табирили да ли на десној страни новинарских груди смије да буде акредитација, а на лијевој беџерица. Одговора на то писаније није било, бар се није указао у јавном простору, а са ставовима који се тврде у ладовини ових и оних мрежа полемисати се не може.

Одговор, како рекосмо, јесте изостао, али нису изостале старе мантре о страним шушкицама и домаћим издајницима. Само бог завидних зна зашто конвертибилне марке миришу љепше од франака, долара и рубљи (за сваки клан по једна валута), али о томе је свакако залуд говорити, јербо злоба проговара тамо гдје памет ћути.

Новинарска прича о страним парама једнака је политичкој причи о домаћим издајницима. Када не зна куд би и шта би са собом или кад му је напросто досадно, баја из Бакинаца потегне причу о свесрпској издаји и нема те киле меса од које се прави боља чорба на јавном сервису. Држачи микрофона и диктафона сјајно су научили лекцију, па оне колеге са којима не дијеле исти „кодекс“ оптужују да се мажу страним шушкицама.

Али, шта заправо то значи? Да новинари не смију да раде ни за један медиј који није регистрован у мањем, али бољем ентитету? Да ли то значи да сви треба да иду на задатке на које их пошаље добри конзул? Требају ли сви новинари листом да губе дане и памет у деску куће која преноси лажне вијести са порталоида? Или им је ипак дозовољено да раде тамо гдје им се не говори како ће да мисле?

На „Б“ страни ове помахнитале, пакосне и лицемјерне приче не налази се ништа, а требало би да се нађе бар триста грама доказа. Зар је неко мање новинар ако ради за Н1? Или нетачно извјештава ако у руци држи микрофон Ал Џазире? Наопака памет не види просту ствар: управо су тужиоци они у чијем писању истина и није најчешћа гошћа, дочим је служење страначког рока обавезан гост за трпезом надмених морализатора.

Тужиоци не желе да кажу шта те стране паре заправо значе и на који начин оне обликују мишљење оних на чије рачуне лежу. Лакше је махнито некоме прикуцати на чело мету „страног плаћеника“ него показати на конкретним примјерима у чему се то „страно плаћеништво“ огледа. О томе да тужиоцима не смета када исте те стране шушке узме најбоља од свих Влада да би исплатила плате и пензије да не говоримо. Тада су стране парице милина једна божија какве нема на свијет.

Новинари који лају о страним парама покушавају на тај начин да означе све колеге као стране плаћенике и домаће издајнике. Да је то дио добро разрађене тактике показује и нови текст њиховог омиљеног аналитичара Предрага Ћеранића „Опструирају, потпаљују нове протесте, чекају ротацију у Предсједништву БиХ“ у којем стоји да је за „развој критичке мисли“ на универзитетима у Српској издвојено осам милиона америчких долара.

Одакле су те паре дошле, зашто су универзитети узели те паре кад су под контролом власти, за које су сврхе уплаћени долари, ко их је уплатио и ко их је примио – то Ћеранић не говори, као што ни новинари-тужиоци не говоре ко је коме и за шта дао стране шушке. Биће да и једни и други о томе причају на мастер студијама код Ћеранића. А зна се да су још стари Грци говорили: Какав декан, такви и студенти.

Да ли је јавни сервис пренио Ћеранићев текст? Наравно да јесте.

Битно је да су паре домаће. О вијестима и мишљењу има ко да брине.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име