ГОРАН ДАКИЋ: Три дубинке и хомољски комплет

0
187
konzul

Љето је, људи одмарају, па је ред да се и новинарска душа неподерива одмори, макар два дана. Да не мисли о коалицијама и изборима, да не пише о договорима и преварама. Стога данас овако:

…аутобус креће у пола девет и јури коридором ка Београду. Напољу грми и сијева (вријеме се мијења!), у бусу несносна спарина. На „Радићу“ пазаримо чорбанац и бадеме, па настављамо даље.

У Београду свиће док чекамо аутобус за град Пожаревац. Испијамо продужене са млијеком, слушамо нагласке који чекају полазак и нервозно гледамо на сат. Коначно је седам.

Са лијеве стране остаје смедеревска Жељезара. Дими се. Прелазимо преко Мораве и напредујемо ка пожаревачкој аутобуској станици. Поред које се налази „женско одјељење“ чувене Забеле.

Два сата касније смо са пријатељима на ушћу Млаве у Дунав. Један од тројице домаћина износи штапове за пецање. Други тјера кера, а трећи, најмлађи у тој братији, прави прве успомене мобилним телефоном.

Дунав је ту, на три прста удаљен. Широк као у равници, широк као у Славонији. Пролазе многи кајакаши, чини се да је у питању нека међународна штафета. Наздравимо ракијом (купиновача!), узмемо опрему и на положаје.

Показују нам како се пеца на том терену. Пловак и дубинка. Тачније пловак и специфична врста дубинке звана фидер. Олово, хранилица и удица. Баца се далеко, по средини матице и још даље, до локвања.

Педесетак метара низводно смјењују се шлепери. Са друге стране Млаве налази се поголеми каменолом и бродови један за другом товаре камен и шљунак. Наилазе и лабудови. И узводно и низводно.

Посљедњи пут сам био са дубинком насамо прије двадесет година. Можда и више. Пловак сам видио ту и само у међувремену, као и блинкер, али дубинку, алиас трзанку алиас сенк никако и нигдје.

Пеца се на црве. На глисте, каже домаћин Богић, долази терпан, па послије не можеш да га се отресеш. Црве не воли. Црве воли бабушка, воли деверика, воли караш, а богами хоће и шаран да удари.

Гледам врхове дубинки као што сам их некада гледао. Чекам да се затресу. Покушавам да разликујем „удар“ од плесања на вјетру. Потежем и вадим. једна бабушка, друга бабушка, трећа бабушка.

Пред полазак се спушта олуја над Дунавом. Петнаестак минута удара и из неба и из земље. Замандаљени смо у викендаји, јер вјетар наноси кишу и на наткривени трем. Љетњи тајфун ускоро пролази и дан приводимо крају.

Сутрадан на другу страну, ка Хомољским планинама, узводно уз Млаву. Која је тек у доњем току пловна. У горњем је то бистра, планинска ријека пуна пастрмке и клена. Неки подаци говоре да извор Млаве никада није до краја истражен и да представља најдубљи извор једне ријеке у Јевропи.

На пола пута до извора Млаве налази се манастир Горњак за који ипак нисмо спремни. У стијени се налазе испосничке ћелије и помало ми је жао што сам у шортсу и што не могу да их видим.

Други домаћин, онај који тјера кера, прича нам о Хомољским планинама, о традицији тога краја, о обичајима локалног становништва. Вели како је то некада био сиромашан крај и како су многи тек у војсци први пут видјели хљеб. До тада су јели проју, чорбу од шљива и рен.

Данашњи јеловник је, срећом, другачији. Све је на њему познато: Карађорђева, ћевапи, пастрмка. Бирам „хомољски“ комплет. Чудо једно од јела! Три дана да га једеш, па и четврти да га поново наручиш.

Крећемо назад ка граду Пожаревцу. Бус за Београд полази за два сата, а онај за Бању Луку за три и по. Провјеравам батерију на телефону, у нади да ће издржати бар до Брчког. Нервозан сам као бијесна џукела, јер возач не хаје за ауто-пут, одушевљен сремским селима и Павловића ћупријом.

Из Модриче не удара на Дервенту преко Шешлија. Скреће на Подновље. Стаје и пред куће. Патим се к’о први хришћани и у тој патњи се сјетим јарана који је записао да право путовање почиње тамо гдје престане удобност.

Истину је рекао. Уз додатак да се свако путовање најбоље по повратку познаје.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име