ГОРАН ДРАГАШ за ИЗВОР: Нема викенда, нема празника, нема светаца!

0
285

Ако можеш, пробај. Никада не знаш. На крају – шта год радио, колико год мало или пуно постигао – нису битне године у животу, битан је живот у тим годинама. Сваки пут ка било чему – добру или злу – изискује неку врсту одрицања. Оно што људе највише кочи је незнање и страх од неуспјеха.

Можеш 20 година да радиш посао који не волиш и на крају ћеш добити отказ. Ако већ постоји шанса за неуспјехом док радиш оно што не волиш,  зашто онда не би пробао да радиш оно што волиш, па макар и не било нешто од тога?

Вуковарац Горан Драгаш има 29 година и један је од најуспјешнијих композитора филмске музике, односно музике за филмске трejлере, на свијету. Један је од најуспјешнијих младих композитора у Европи. На његовом „салду“ се налази више од стотину филмских кампања. Радио је музику за филмове „Logan“, „Spiderman“, „Star Wars“, „Valerian“, „Pirates of the Carebbian“, „Alien“, „Game of Thrones“, „Conjuring“, „Mummy“, „Pacific Rim 2“.

Откуд ти уопште идеја да би се могао упустити у овакав посао?

Ово чиме се бавим припада новој бранши. Мислим да је први студио који је „створен“ баш за прављење музике за трejлере настао 1994. године у Санта Моники. Могу да замислим како је било у то вријеме. Тада су се људи трудили да преко синтисајзера и контролера добију што вјернији звук оркестра, а данас то може да уради сваки продуцент у својој соби.

Тек тамо отприлике у двијехиљадитим се почела обраћати пажња на то да постоје студији који се баве прављењем музике за најаве филмова. Тад се снимао римејк „Star Warsa“ и трилогија „Spiderman“ је запечатила све то. Још се и дан данас сјећам тог трејлера. Најежиш се кад то чујеш. Стога, то је прилично нова бранша која има огромно праћење на интеренту. Постоје велики фанови ове музике и неке траке знају имати и по неколико милиона слушања. То је право мало чудо, јер је ово оркестрална музика.

Али откуд ти у том свијету?

Завршио сам средњу школу, свирао по бендовима и искористио сам слободно вријеме да се почнем овим бавити као хобијем. Заправо, завршио сам средњу школу и знао сам да не желим ићи на факултет. Није ми се дало да учим и то ми је све било губљење времена. И онда ми је живот дао најбољи могући шамар икад!

Одмах након средње школе сам се запослио у „Бенетону“. Правио сам гаће, чарапе, тренерке. И сада ме прође језа када о томе размишљам и сјетим се оних машина. Шеф ми је био омалени Италијан који је био баш опасан. Дерао се на тебе због сваке мале грешке. Тамо сам видио људе који имају породицу и који су то све морали трпити због 350 евра, а тих 350 евра би добили ако би радили у три смјене и викендом ноћну.

Тад сам се запитао: Је ли ово твој живот од сад па надаље? Грозан осјећај ме ухватио у стомаку. Након пола године дао сам отказ знајући да ми будућност не изгледа баш најбоље, али све је било боље него провести и једну секунду више у том простору.

Сад сам им захвалан. Да нисам то доживио, вјероватно не бих био ту гдје сам сада. Због превише слободног времена, почео сам да се бавим стварањем филмске музике. Увијек сам мислио да за то мораш да идеш у школу, да знаш перфектно ноте, да свираш све могуће инструменте. Али, кад сам себи усадио мисао да се овим бавим као хобијем док не нађем нешто боље – то ми је био довољно добар разлог да се почнем бавити тиме.

Тада ниси знао да је то озбиљан посао?

Наравно, нисам знао да постоји ова индустрија. Стварао сам оно што је мојим ушима звучало добро, но сад кад бих послушао то поново – то је веома лоша и блиједа копија Ханса Зимера, Џејмса Њутона Хауарда и Денија Елфмана.

Мало по мало – постајао сам све бољи док ми колега композитор није рекао да постоји нешто што се зове „трејлер музика“. И данас се сјећам тог тренутка када сам је први пут чуо. Трнци су ме прошли и знао сам да желим да стварам тако нешто. Нисам знао како и нисам никада мислио да ћу се тиме професионално бавити, али сам осјетио дубоко у себи порив како морам дати себи прилику и створити музику која ће звучати тако моћно и неком другом људском бићу развалити ум као што је мени кад сам је први пут чуо.

Године су пролазиле, знао сам проводити и по десет сати на дан, што ми није било нимало тешко. Да сам могао провести још десет – провео бих. Не могу то описати ријечима. То је био мој „еурека“ момент и након тога више ништа друго није било битно. Ни изласци, ни пиће, ни жене – апсолутно ништа сем музике. Тад сам био набријани клинац од 20 година који је открио мали комадић раја у којем се осјећао добро и сваким кораком га је приближавао све ближе себи.

Како је даље текла та почетна „каријера“?

Почео сам да радим за мање студије из Америке и намучио сам се као никада да ми која трака заврши на њиховом албуму. Постоје два начина да ти пјесма заврши у трејлеру: директно радиш за трејлер или се нађеш на албуму који студио издаје и држиш фиге да је твоја пјесма боља од 123.455 других пјесама и да ће је филмски студио искористити за свој филм.

Прву музику коју сам имао је, ако ме памћење добро служи, у трејлеру за игру „Shadow of Mordor“ и кад сам то чуо дословно сам вриштао по соби, показивао свима и гледао најаву на repeatu. Мислим да сам сам набио барем 100.000 гледања.

Како је вријеме пролазило, постајао сам све бољи, имао још више успјеха и на крају почео радити за гиганта трejлер музике – Audiomachine. Након тога, све се отворило и малтене сам радио музику за све могуће филмове који су изашли у тих неколико година.

Сад имам своју фирму са партнерима и отприлике тридесетак композитора ради за нас. Оно што ме весели је да их има чак неколико са подручја Балкана.

Напоменуо си да се на Балкану појављују неки нови композитори трејлер-музике. Онда се може рећи да си ти један од пионира тог посла на овим просторима? Да ли у скоријој будућности видиш више младих који ће слиједити твоје кораке?

Када сам почињао, није било никаквих информација, туторијала или курсева. Све сам морао сам. Данашњим трејлер композиторима је много лакше.

На прошлом албуму који смо издали нашао се и један композитор из Бање Луке. Све су то изврсни момци у којима препознајем ту жељу, дисциплину, чак и лудост коју сам и ја имао кад сам почињао. Стварно сам супер задовољан тимом који имам.

Ако баш морам да се хвалим, мислим да сам једина особа у Европи која има толико успјеха иза себе. Нисам никада на то гледао као да сам пионир или да табам нове стазе за људе иза мене. Покушавам увијек ставити его иза себе, а ако бих тако размишљао, мислим да би то било надмено с моје стране. Није на мени то да кажем. Вријеме ће показати то. Ја сам само стварао оно што су студији жељели од мене да створим и имао сам среће да им се то свидјело толико да су користили моју музику толико пута.

Људи воле „success stories“ или „underdog wins“ приче. Нисам знао хоћу ли створити каријеру од тога. Било је тренутака када смо у кући имали пола паризера и нисам имао новаца за апсолутно ништа. Али, знао сам да морам да пробам ово, јер не желим да се кајем за 20 година што нисам. Некад бисмо се брат и ја почастити „sky colom“ и чипсом. Десет куна. То је био наш мали Божић.

Знам да сам жртвовао пуно. Док су други излазили и забављали се, ја сам константно радио усавршавајући се, у нади да ће ми то бити посао. Жртвовали су и моји пуно, јер им је клинац у раздобљу од 19. до 23. године говорио да је то оно што жели да ради. Имао сам среће, имао сам знање и луду клиначку вољу коју не могу да објасним.

Колико је времена прошло од слања до прихватање твоје траке у неки трејлер или игрицу? Да ли је људима са Балкана теже доћи до издавача, студија и агента него некоме из Азије, развијеног дијела Европе и Америке?

У првој години сам послао стотињак мејлова. На 95 њих ми никад није одговорено. Троје ме је одбило, а двоје је рекло да су траке у реду, али да треба још посла. Наравно, били су у праву. Пјесме су ми стварно биле лоше, али не знам зашто се људи толико боје одбијања?

Не могу све да припишем срећи. Битно је и умијеће. Битан је и прави тренутак, али џаба ти прави тренутак ако немаш знање да га искористиш. Овај посао је посебан и по томе јер ти не вриједе познанства. Послодавце занима да ли можеш да направиш оно што траже или не. Можеш бити и из Зимбабвеа, али ако довољно добро знаш да радиш – то је најбитије.

Да ли си лако долазио до издавача?

Свима је тешко да дођу до издавача. Да би се бавио овим послом, мораш бити помало луд. То није посао који ти даје здравствено и пензионо осигурање. Или одмор преко викенда. Нема викенда. Нема светаца. Нема празника. Мораш бити доступан малтене 24 часа дневно. Наравно, када упоредиш зараду схватиш да се исплати, али сваки посао има своје предности и своје мане.

Мени је требало отприлике двије године да почнем да зарађујем и да живим од тога. Узмите у обзир да су то двије године без прихода и било је изузетно тешко док нисам дошао до новца. Баш тешко. Пуно је жртвовања било у питању и то не само мога. Мојих родитеља, а понајвише мог брата.

Шта то конкретно значи?

Са 18 година сам почео да живим сам, односно са братом и то у добу док је он још био тинејџер, у трошној кућици која се распадала. Десет сати свакодневног рада на компјутеру од 512 мегабајта РАМ-а. Заиста је било паклено тешко добити звук који сам хтио. Живио сам у мјесту у којем је било веома тешко доћи до посла и некако смо се навикли на сиромаштво и на магију спајања краја с крајем.

Корак по корак, миц по миц и скупио сам довољно новца за бољи компјутер, потом још бољи. Након што сам одрадио позамашну своту траилера, нисам имао доживљај да то што радим представља нешто маестрално и велико. Једноставно, то је постала моја свакодневица. Тек бих добио увид у то кад би ми неко други причао како ми се диви и како радим нешто што не може свако радити.

Сјећам се да сам се једног јутра, у огромној кући о којој сам само могао маштати, а камоли да ћу једног дана живјети у њој, пробудио и одједном ми је дошла гомила осјећаја, ненадано и интензивно које нисам могао зауставити и само сам почео плакати. Не од туге, већ од среће. Сјетио сам се оне трошне куће, сјетио сам се „малог Божића“, сјетио сам се да сам од 27 ученика у средњој школи једини дигао руку кад је професор питао да ли има ико да је на социјалној помоћи.

Мислим да је то био први пут кад сам схватио да је сва она жртва, неизлажење из куће на проводе и партије, уродила плодом. И то не да сам плакао, већ сам ронио сузе до те мјере да ми је брат утрчао у собу избезумљен и питао да ли је све у реду. Кад сам му рекао да плачем од среће, погледао ме као да сам полудио и рекао да нисам нормалан.

Каква је подршка медија у нашем регион према младим композиторима? Да ли медији препознају твој и ваш труд уложен у све то? Може ли негдје да се добије комад медијског простора без неког гурања себе под нос уредницима, издавачима, радио станицама и ТВ кућама?

Што се тиче мене, тек од недавно сам почео да се појављујем по новинама и на телевизији. Не зато јер нисам могао до сад, већ зато што нисам хтио. Доста сам приватна особа и не волим када ми се неко петља у живот, а успут сам имао прилике да ме људи нападају и нуде све и свашта када би чули чиме се бавим. Не волим то и понекад највише волим отићи ујутро да попијем кафу сам, са својим мислима, без да ме ико испитује или узнемирава.

На крају сам одлучио да одрадим неколико интервјуа и да се појавим на телевизији у нади да ће неко погледати или прочитати то и добити крила да и сам проба да се бави нечим ван наших норми. Мени је било лако доћи до тога, јер сам ипак постигао нешто што је несвакидашње и новине то воле.

Након тих интервјуа су непознати људи почели да ме заустављају на улици с питањима да им „убацим“ кћер у Електротехнички факултет, иако ја немам апсолутно никакве везе с тим. Због тога сам престао да се појављујем у новинама. Стварно не волим такве ствари. Јесам за помоћи, али мора се знати ред и граница. Ово је заправо мој први интервју у задњих годину дана.

Сви пате да буду виђени и славни. Инстаграм је преплављен селфијима, на фејсбуку су цитати Хемингвеја и Андрића, приказује се савршен живот у потрази за што више лајкова, насловница ми је пуна умјетника који сваки други дан каче Фриду Кало и све је то цопy-пасте једно другог. Видим гомилу тога, а најмање њихових радова. Све је то кул са цитатима, али гдје је твој рад, оно што си ти, твоја дјелатност у коју си унио толико сати и сад је свијет спреман видјети твоје ремек дјело?

Велики фокус се данас ставља на изглед. Постоји огромна пошаст гладних енергетских вампира којима је его толико високо да газе све под собом. Слава, лајкови, фанови, још славе, још лајкова, још фанова, још новаца и никад доста! И онда прође 20 година, твој изглед више није толико битна ствар јер су дошли неки нови клинци који изгледају још боље него ти и шта онда? Једина ствар коју си имао у животу пропада. А мозак, у којег си требао да улазеш, само је ту да има нечега у глави.

Живимо у систему гдје је све „хоћу сад и хоћу одмах“, без размишљања о дугорочним потезима. То је врло озбиљна ствар која се догађа и о којој људи не размишљају. Сви ти људи ће стасати и они ће једног дана морати водити нас. Кад ти је све сервирамо на длану, након неког времена ти то више није занимљиво и тражиш више и више и више. Нема краја. Јер само си ти битан.

Ја се држим оног старог – буди добар човјек, јер све се плаћа и све се враћа.

Слава? Јефтина и пролазна ствар са краткотрајним ужитком сервирана као најегзотичније и најбоље јело за око, а отров и трулеж за душу.

Какви су скорији планови за тебе и твоју издавачку кућу?

Што се тиче мога посла и технологије, будућност је већ ту. Кући си, упалиш компјутер и правиш музику у малој собици која на крају заврши у кампањи „Спидермана“ коју у 24 часа погледа преко 60 милиона људи. Ту више нема шта да се прича о будућности. Проблем је што људи у садашњости не знају да је будућност дошла и чекају је.

Опет, не треба ни људе толико кривити, поготово младе. Треба им показати да нешто овакво постоји и драго ми је јер видим да све више и више људи на Балкану упознаје овај занат и почиње се бавити њиме. На крају крајева, можда баш та немаштина, немогућност проналаска посла и вишак слободног времена неког понука да се овим почне бавити озбиљније. Тако је барем било у мом случају.

Тренутно с партнерима улажемо све у „Infrasound“, нашу издавачку кућу, и не штедимо ни на чему како би поставили нове стандарде са сваким новим издањем. Постојимо тек мало више од пола године, али путања којом идемо нас је све изненадила. Стварно имамо јако квалитетну екипу композитора који раде фантастичан посао. Екстремно сам задовољан нивоом квалитетне услуге коју пружамо.
Ево, управо споменути композитор из Бања Луке је одрадио свој први трејлер за кампању филма „Brightburn“.

Још један доказ да је небо граница. Само треба почети и не одустајати.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име