GORAN DRAGAŠ za IZVOR: Nema vikenda, nema praznika, nema svetaca!

0
904

Ako možeš, probaj. Nikada ne znaš. Na kraju – šta god radio, koliko god malo ili puno postigao – nisu bitne godine u životu, bitan je život u tim godinama. Svaki put ka bilo čemu – dobru ili zlu – iziskuje neku vrstu odricanja. Ono što ljude najviše koči je neznanje i strah od neuspjeha.

Možeš 20 godina da radiš posao koji ne voliš i na kraju ćeš dobiti otkaz. Ako već postoji šansa za neuspjehom dok radiš ono što ne voliš,  zašto onda ne bi probao da radiš ono što voliš, pa makar i ne bilo nešto od toga?

Vukovarac Goran Dragaš ima 29 godina i jedan je od najuspješnijih kompozitora filmske muzike, odnosno muzike za filmske trejlere, na svijetu. Jedan je od najuspješnijih mladih kompozitora u Evropi. Na njegovom „saldu“ se nalazi više od stotinu filmskih kampanja. Radio je muziku za filmove „Logan“, „Spiderman“, „Star Wars“, „Valerian“, „Pirates of the Carebbian“, „Alien“, „Game of Thrones“, „Conjuring“, „Mummy“, „Pacific Rim 2“.

Otkud ti uopšte ideja da bi se mogao upustiti u ovakav posao?

Ovo čime se bavim pripada novoj branši. Mislim da je prvi studio koji je „stvoren“ baš za pravljenje muzike za trejlere nastao 1994. godine u Santa Moniki. Mogu da zamislim kako je bilo u to vrijeme. Tada su se ljudi trudili da preko sintisajzera i kontrolera dobiju što vjerniji zvuk orkestra, a danas to može da uradi svaki producent u svojoj sobi.

Tek tamo otprilike u dvijehiljaditim se počela obraćati pažnja na to da postoje studiji koji se bave pravljenjem muzike za najave filmova. Tad se snimao rimejk „Star Warsa“ i trilogija „Spiderman“ je zapečatila sve to. Još se i dan danas sjećam tog trejlera. Naježiš se kad to čuješ. Stoga, to je prilično nova branša koja ima ogromno praćenje na interentu. Postoje veliki fanovi ove muzike i neke trake znaju imati i po nekoliko miliona slušanja. To je pravo malo čudo, jer je ovo orkestralna muzika.

Ali otkud ti u tom svijetu?

Završio sam srednju školu, svirao po bendovima i iskoristio sam slobodno vrijeme da se počnem ovim baviti kao hobijem. Zapravo, završio sam srednju školu i znao sam da ne želim ići na fakultet. Nije mi se dalo da učim i to mi je sve bilo gubljenje vremena. I onda mi je život dao najbolji mogući šamar ikad!

Odmah nakon srednje škole sam se zaposlio u „Benetonu“. Pravio sam gaće, čarape, trenerke. I sada me prođe jeza kada o tome razmišljam i sjetim se onih mašina. Šef mi je bio omaleni Italijan koji je bio baš opasan. Derao se na tebe zbog svake male greške. Tamo sam vidio ljude koji imaju porodicu i koji su to sve morali trpiti zbog 350 evra, a tih 350 evra bi dobili ako bi radili u tri smjene i vikendom noćnu.

Tad sam se zapitao: Je li ovo tvoj život od sad pa nadalje? Grozan osjećaj me uhvatio u stomaku. Nakon pola godine dao sam otkaz znajući da mi budućnost ne izgleda baš najbolje, ali sve je bilo bolje nego provesti i jednu sekundu više u tom prostoru.

Sad sam im zahvalan. Da nisam to doživio, vjerovatno ne bih bio tu gdje sam sada. Zbog previše slobodnog vremena, počeo sam da se bavim stvaranjem filmske muzike. Uvijek sam mislio da za to moraš da ideš u školu, da znaš perfektno note, da sviraš sve moguće instrumente. Ali, kad sam sebi usadio misao da se ovim bavim kao hobijem dok ne nađem nešto bolje – to mi je bio dovoljno dobar razlog da se počnem baviti time.

Tada nisi znao da je to ozbiljan posao?

Naravno, nisam znao da postoji ova industrija. Stvarao sam ono što je mojim ušima zvučalo dobro, no sad kad bih poslušao to ponovo – to je veoma loša i blijeda kopija Hansa Zimera, Džejmsa Njutona Hauarda i Denija Elfmana.

Malo po malo – postajao sam sve bolji dok mi kolega kompozitor nije rekao da postoji nešto što se zove „trejler muzika“. I danas se sjećam tog trenutka kada sam je prvi put čuo. Trnci su me prošli i znao sam da želim da stvaram tako nešto. Nisam znao kako i nisam nikada mislio da ću se time profesionalno baviti, ali sam osjetio duboko u sebi poriv kako moram dati sebi priliku i stvoriti muziku koja će zvučati tako moćno i nekom drugom ljudskom biću razvaliti um kao što je meni kad sam je prvi put čuo.

Godine su prolazile, znao sam provoditi i po deset sati na dan, što mi nije bilo nimalo teško. Da sam mogao provesti još deset – proveo bih. Ne mogu to opisati riječima. To je bio moj „eureka“ moment i nakon toga više ništa drugo nije bilo bitno. Ni izlasci, ni piće, ni žene – apsolutno ništa sem muzike. Tad sam bio nabrijani klinac od 20 godina koji je otkrio mali komadić raja u kojem se osjećao dobro i svakim korakom ga je približavao sve bliže sebi.

Kako je dalje tekla ta početna „karijera“?

Počeo sam da radim za manje studije iz Amerike i namučio sam se kao nikada da mi koja traka završi na njihovom albumu. Postoje dva načina da ti pjesma završi u trejleru: direktno radiš za trejler ili se nađeš na albumu koji studio izdaje i držiš fige da je tvoja pjesma bolja od 123.455 drugih pjesama i da će je filmski studio iskoristiti za svoj film.

Prvu muziku koju sam imao je, ako me pamćenje dobro služi, u trejleru za igru „Shadow of Mordor“ i kad sam to čuo doslovno sam vrištao po sobi, pokazivao svima i gledao najavu na repeatu. Mislim da sam sam nabio barem 100.000 gledanja.

Kako je vrijeme prolazilo, postajao sam sve bolji, imao još više uspjeha i na kraju počeo raditi za giganta trejler muzike – Audiomachine. Nakon toga, sve se otvorilo i maltene sam radio muziku za sve moguće filmove koji su izašli u tih nekoliko godina.

Sad imam svoju firmu sa partnerima i otprilike tridesetak kompozitora radi za nas. Ono što me veseli je da ih ima čak nekoliko sa područja Balkana.

Napomenuo si da se na Balkanu pojavljuju neki novi kompozitori trejler-muzike. Onda se može reći da si ti jedan od pionira tog posla na ovim prostorima? Da li u skorijoj budućnosti vidiš više mladih koji će slijediti tvoje korake?

Kada sam počinjao, nije bilo nikakvih informacija, tutorijala ili kurseva. Sve sam morao sam. Današnjim trejler kompozitorima je mnogo lakše.

Na prošlom albumu koji smo izdali našao se i jedan kompozitor iz Banje Luke. Sve su to izvrsni momci u kojima prepoznajem tu želju, disciplinu, čak i ludost koju sam i ja imao kad sam počinjao. Stvarno sam super zadovoljan timom koji imam.

Ako baš moram da se hvalim, mislim da sam jedina osoba u Evropi koja ima toliko uspjeha iza sebe. Nisam nikada na to gledao kao da sam pionir ili da tabam nove staze za ljude iza mene. Pokušavam uvijek staviti ego iza sebe, a ako bih tako razmišljao, mislim da bi to bilo nadmeno s moje strane. Nije na meni to da kažem. Vrijeme će pokazati to. Ja sam samo stvarao ono što su studiji željeli od mene da stvorim i imao sam sreće da im se to svidjelo toliko da su koristili moju muziku toliko puta.

Ljudi vole „success stories“ ili „underdog wins“ priče. Nisam znao hoću li stvoriti karijeru od toga. Bilo je trenutaka kada smo u kući imali pola parizera i nisam imao novaca za apsolutno ništa. Ali, znao sam da moram da probam ovo, jer ne želim da se kajem za 20 godina što nisam. Nekad bismo se brat i ja počastiti „sky colom“ i čipsom. Deset kuna. To je bio naš mali Božić.

Znam da sam žrtvovao puno. Dok su drugi izlazili i zabavljali se, ja sam konstantno radio usavršavajući se, u nadi da će mi to biti posao. Žrtvovali su i moji puno, jer im je klinac u razdoblju od 19. do 23. godine govorio da je to ono što želi da radi. Imao sam sreće, imao sam znanje i ludu klinačku volju koju ne mogu da objasnim.

Koliko je vremena prošlo od slanja do prihvatanje tvoje trake u neki trejler ili igricu? Da li je ljudima sa Balkana teže doći do izdavača, studija i agenta nego nekome iz Azije, razvijenog dijela Evrope i Amerike?

U prvoj godini sam poslao stotinjak mejlova. Na 95 njih mi nikad nije odgovoreno. Troje me je odbilo, a dvoje je reklo da su trake u redu, ali da treba još posla. Naravno, bili su u pravu. Pjesme su mi stvarno bile loše, ali ne znam zašto se ljudi toliko boje odbijanja?

Ne mogu sve da pripišem sreći. Bitno je i umijeće. Bitan je i pravi trenutak, ali džaba ti pravi trenutak ako nemaš znanje da ga iskoristiš. Ovaj posao je poseban i po tome jer ti ne vrijede poznanstva. Poslodavce zanima da li možeš da napraviš ono što traže ili ne. Možeš biti i iz Zimbabvea, ali ako dovoljno dobro znaš da radiš – to je najbitije.

Da li si lako dolazio do izdavača?

Svima je teško da dođu do izdavača. Da bi se bavio ovim poslom, moraš biti pomalo lud. To nije posao koji ti daje zdravstveno i penziono osiguranje. Ili odmor preko vikenda. Nema vikenda. Nema svetaca. Nema praznika. Moraš biti dostupan maltene 24 časa dnevno. Naravno, kada uporediš zaradu shvatiš da se isplati, ali svaki posao ima svoje prednosti i svoje mane.

Meni je trebalo otprilike dvije godine da počnem da zarađujem i da živim od toga. Uzmite u obzir da su to dvije godine bez prihoda i bilo je izuzetno teško dok nisam došao do novca. Baš teško. Puno je žrtvovanja bilo u pitanju i to ne samo moga. Mojih roditelja, a ponajviše mog brata.

Šta to konkretno znači?

Sa 18 godina sam počeo da živim sam, odnosno sa bratom i to u dobu dok je on još bio tinejdžer, u trošnoj kućici koja se raspadala. Deset sati svakodnevnog rada na kompjuteru od 512 megabajta RAM-a. Zaista je bilo pakleno teško dobiti zvuk koji sam htio. Živio sam u mjestu u kojem je bilo veoma teško doći do posla i nekako smo se navikli na siromaštvo i na magiju spajanja kraja s krajem.

Korak po korak, mic po mic i skupio sam dovoljno novca za bolji kompjuter, potom još bolji. Nakon što sam odradio pozamašnu svotu trailera, nisam imao doživljaj da to što radim predstavlja nešto maestralno i veliko. Jednostavno, to je postala moja svakodnevica. Tek bih dobio uvid u to kad bi mi neko drugi pričao kako mi se divi i kako radim nešto što ne može svako raditi.

Sjećam se da sam se jednog jutra, u ogromnoj kući o kojoj sam samo mogao maštati, a kamoli da ću jednog dana živjeti u njoj, probudio i odjednom mi je došla gomila osjećaja, nenadano i intenzivno koje nisam mogao zaustaviti i samo sam počeo plakati. Ne od tuge, već od sreće. Sjetio sam se one trošne kuće, sjetio sam se „malog Božića“, sjetio sam se da sam od 27 učenika u srednjoj školi jedini digao ruku kad je profesor pitao da li ima iko da je na socijalnoj pomoći.

Mislim da je to bio prvi put kad sam shvatio da je sva ona žrtva, neizlaženje iz kuće na provode i partije, urodila plodom. I to ne da sam plakao, već sam ronio suze do te mjere da mi je brat utrčao u sobu izbezumljen i pitao da li je sve u redu. Kad sam mu rekao da plačem od sreće, pogledao me kao da sam poludio i rekao da nisam normalan.

Kakva je podrška medija u našem region prema mladim kompozitorima? Da li mediji prepoznaju tvoj i vaš trud uložen u sve to? Može li negdje da se dobije komad medijskog prostora bez nekog guranja sebe pod nos urednicima, izdavačima, radio stanicama i TV kućama?

Što se tiče mene, tek od nedavno sam počeo da se pojavljujem po novinama i na televiziji. Ne zato jer nisam mogao do sad, već zato što nisam htio. Dosta sam privatna osoba i ne volim kada mi se neko petlja u život, a usput sam imao prilike da me ljudi napadaju i nude sve i svašta kada bi čuli čime se bavim. Ne volim to i ponekad najviše volim otići ujutro da popijem kafu sam, sa svojim mislima, bez da me iko ispituje ili uznemirava.

Na kraju sam odlučio da odradim nekoliko intervjua i da se pojavim na televiziji u nadi da će neko pogledati ili pročitati to i dobiti krila da i sam proba da se bavi nečim van naših normi. Meni je bilo lako doći do toga, jer sam ipak postigao nešto što je nesvakidašnje i novine to vole.

Nakon tih intervjua su nepoznati ljudi počeli da me zaustavljaju na ulici s pitanjima da im „ubacim“ kćer u Elektrotehnički fakultet, iako ja nemam apsolutno nikakve veze s tim. Zbog toga sam prestao da se pojavljujem u novinama. Stvarno ne volim takve stvari. Jesam za pomoći, ali mora se znati red i granica. Ovo je zapravo moj prvi intervju u zadnjih godinu dana.

Svi pate da budu viđeni i slavni. Instagram je preplavljen selfijima, na fejsbuku su citati Hemingveja i Andrića, prikazuje se savršen život u potrazi za što više lajkova, naslovnica mi je puna umjetnika koji svaki drugi dan kače Fridu Kalo i sve je to copy-paste jedno drugog. Vidim gomilu toga, a najmanje njihovih radova. Sve je to kul sa citatima, ali gdje je tvoj rad, ono što si ti, tvoja djelatnost u koju si unio toliko sati i sad je svijet spreman vidjeti tvoje remek djelo?

Veliki fokus se danas stavlja na izgled. Postoji ogromna pošast gladnih energetskih vampira kojima je ego toliko visoko da gaze sve pod sobom. Slava, lajkovi, fanovi, još slave, još lajkova, još fanova, još novaca i nikad dosta! I onda prođe 20 godina, tvoj izgled više nije toliko bitna stvar jer su došli neki novi klinci koji izgledaju još bolje nego ti i šta onda? Jedina stvar koju si imao u životu propada. A mozak, u kojeg si trebao da ulazeš, samo je tu da ima nečega u glavi.

Živimo u sistemu gdje je sve „hoću sad i hoću odmah“, bez razmišljanja o dugoročnim potezima. To je vrlo ozbiljna stvar koja se događa i o kojoj ljudi ne razmišljaju. Svi ti ljudi će stasati i oni će jednog dana morati voditi nas. Kad ti je sve serviramo na dlanu, nakon nekog vremena ti to više nije zanimljivo i tražiš više i više i više. Nema kraja. Jer samo si ti bitan.

Ja se držim onog starog – budi dobar čovjek, jer sve se plaća i sve se vraća.

Slava? Jeftina i prolazna stvar sa kratkotrajnim užitkom servirana kao najegzotičnije i najbolje jelo za oko, a otrov i trulež za dušu.

Kakvi su skoriji planovi za tebe i tvoju izdavačku kuću?

Što se tiče moga posla i tehnologije, budućnost je već tu. Kući si, upališ kompjuter i praviš muziku u maloj sobici koja na kraju završi u kampanji „Spidermana“ koju u 24 časa pogleda preko 60 miliona ljudi. Tu više nema šta da se priča o budućnosti. Problem je što ljudi u sadašnjosti ne znaju da je budućnost došla i čekaju je.

Opet, ne treba ni ljude toliko kriviti, pogotovo mlade. Treba im pokazati da nešto ovakvo postoji i drago mi je jer vidim da sve više i više ljudi na Balkanu upoznaje ovaj zanat i počinje se baviti njime. Na kraju krajeva, možda baš ta nemaština, nemogućnost pronalaska posla i višak slobodnog vremena nekog ponuka da se ovim počne baviti ozbiljnije. Tako je barem bilo u mom slučaju.

Trenutno s partnerima ulažemo sve u „Infrasound“, našu izdavačku kuću, i ne štedimo ni na čemu kako bi postavili nove standarde sa svakim novim izdanjem. Postojimo tek malo više od pola godine, ali putanja kojom idemo nas je sve iznenadila. Stvarno imamo jako kvalitetnu ekipu kompozitora koji rade fantastičan posao. Ekstremno sam zadovoljan nivoom kvalitetne usluge koju pružamo.
Evo, upravo spomenuti kompozitor iz Banja Luke je odradio svoj prvi trejler za kampanju filma „Brightburn“.

Još jedan dokaz da je nebo granica. Samo treba početi i ne odustajati.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime