ИГОР ПРЕРАДОВИЋ: Магнетизам Шиферсових кругова

0
62

Ствар је у томе да дрво, још у заметку, зна да ће баш оно доспети у крстачу, и не види сунца, не пије млеко земље док сазрева у мајчином стомаку; неће, неће да се роди, а родивши се, постаје опомена осталом дрвећу, јер зна да му је суђено да постане крст и да се не разлиста; зазире од те своје судбине, док остало дрвеће узима од тог обележеног и последње мрвице сунца, румено од среће, притешњујући га својим крошњама, својом животном радошћу, сенком свог лишћа…

Колико год читач био упоран и истрајан у свом занату, јер и то је својеврстан занат, и колико год иза себе имао прочитаних књига и искуства, на крају крајева и година, једна од љепота те божанске работе је и тај фактор изненађења – кад помисли да га више ништа не може затећи и то те исконске емоције усхитити, већ спомињаном игром случаја „упадне“ у ванвременско, вансеријско, потпуно му дотад непознато штиво које истумба сва стечена предзнања, разбије несвјесне предрасуде и у нутрини изазове онај осјећај да би истрчао на улицу, међу гомилу, и из свег гласа викао: „Читајте, ово је ремек-дјело!“

Ово је један ванжанровски роман у којем се мору препознати елементи аутобиографије, на неки начин историјског романа с доста основа породичне хронике, исписан велемајсторски, углавном у кратким поглављима осим када прераста у драмски текст што му даје додатну динамику, самим тим нараста и магнетизам који читача „закуца“ за столицу и не да да се ни на трен одвоји од ове фантастичне прозне бисернице.

Главни јунак ове приче, Тома Владик Горелов, крај самртне постеље своје мајке, као тридесетогодишњак пребира по успоменама и тумара по најзабаченијим ходницима свога ума из чега произилазе сусрети са собом као десетогодишњаком и са собом као двадесетогодишњаком, казујући повијест своје породице уграђену у једно мрачно раздобље руске социјалистичке историје, оптужујући се с једне, а правдајући се с друге стране, што је од оца, народног непријатеља, неспособног за рат, а сјајног научника, украо нека открића која су му донијела славу и сјајно радно мјесто.

Драмски текст, назван „кругови“, није случајан, са стварним ликовима који га окружују, теткама, очухом, Ирином, али и ликовима као што су Шапат и Плач. „На скоро свакој страници аутор се преображава и прелази из једног вида постојања у други. Ово дело је сведочанство откривања нових могућности и новог начина гледања на свет. Писање је стога неприкидна молитва писца и читаоца“ (из поговора).

Јевгениј Љвович Шиферс (1934-1997), с очеве стране поријеклом из њемачке племићке породице која је у 19. вијеку ступила у руску службу, а с мајчине, из јерменског културног рода Пирађанов. Отац му је био дипломата и преводилац, а мајка глумица. Он сам је стекао статус истакнутог позоришног и филмског редитеља, религиозног филозофа и мистика, а овај роман има кључни значај за његов стваралачки и духовни развој.

„Смрћу смрт уништив“, у преводу Драгиње Рамадански, за српско говорно подручје, 2009. године објавио је Графички атеље „Дерета“.

Напиши обичну књигу, Томо, безазлену, попут безумља, чујеш ли, и тада ће зашумети лишћем сви крстови, Томо, чујеш ли, незлобиву, попут безумља. 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име