Јасмина Ахметагић: Српске културе на тзв. Косову нема

0
198
jasmina ahmetagić

У научним радовима и књигама Шукрије Куртовића, Адила Зулфикапашића, Мухсина Ризвића, Мухамеда Филиповића и Русмира Махмутћехајића утемељена је девиза о геноцидном карактеру Андрићевог (и Његошевог) дјела. Међу малобројним интелектуалцима који су се супротставили оваквом тумачењу српског Нобеловца налази се и Јасмина Ахметагић са Института за српску културу у Лепосавићу.

Она је у књизи „Приче о Нарцису злостављачу: злостављање и књижевност“ указала на политичку злоупотребу Андрићевог дјела од стране бошњачке псеудоелите. Ахметагић је недавно говорила и на научном скупу „Политика у српском језику, књижевности и култури“ који је одржан на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци.

Да ли су напади на Андрићево дјело у којима се помиње геноцидни карактер његовог текста коначно престали?

Чини ми се да је дошло до значајних одговора на то злостављање. Зоран Милутиновић је написао књигу „Битка за прошлост“ као одговор на те нападе. Милутиновић никада није био препознатљив као човјек националног става и мислим да је био револтиран тим непрестаним иживљавањем над књижевношћу. Андрић је прилично одбрањен у тој књизи.

За мене је ствар јасна. Ја то више не могу да слушам. Престала сам да слушам такве ствари. Живимо у свијету у којем ће онај који мање зна хтјети да објасни из своје веома сужене перспективе ствари које су од њега шире. Тако је и са Андрићем у контексту оних Бошњака који су тако писало о њему, а постоји ли ико ко је тако писао о Босни као он? Босна ће бити чувена по Андрићу. Не постоји велики писац који је искључив. Када постане искључив, он се „искључи“ из књижевности.

Шта је исходишна тачка тог злостављања?

То је политичка прича. Мој положај је био ужасан током писања „Нарциса злостављача“, јер сам морала да одговарам и овим који говоре да српска књижевност има геноцидни карактер и онима који хоће да ме приграбе и да кажу како ја причам српску националну причу. Обје стране су агресивне. Постоји могућност да се посматра свијет, а да будете искључени из те основне диобе. Моја потреба је била да будем изван тога, јер немам национално осјећање и не могу да будем ближа ни Србима ни Бошњацима. Имам снажно осјећање припадности своме језику и својој земљи.

Ако бисмо можда и могли да разумијемо Ризвића и Махмутћехајића, како можемо да разумијемо оне који пишу слично или горе са београдских адреса?

То двојство служи томе да се одржава међусобно. Они су једни другима потребни. На једној страни тумачите Андрића, на другој Горана Петровића. То је иста прича. Мој поглед је изнад тога, мој поглед је поглед у књижевност. Нисам учена таквим учитавањима. Једна струја другој струји одговара. У тим супротстављањима они потврђују властити идентитет. Готово да се нема ништа паметно рећи ту.

Ваше интерпретације књижевних дјела и феномена, као што су злостављање и параноја, нису у дослуху са савременим теоријама. Да ли сте онда и ви изван система?

Наравно. Ја сам у потпуности изван система и то уопште није удобна позиција. Када сте изван система, онда сте и изван свога мјеста под сунцем. Увијек идем за оним што ме дражи, а не за једном облашћу у коју морам да се „бетонирам“. Почетна позиција је јасна – ти си националиста, сад само треба да видимо чији си националиста. Ја нисам националиста и не могу то да будем.

На попису становништва сам се изјаснила као мултиконфесионална и мултинационална. Кроз мене је прошла цијела Југославија. Идентитет је важно питање. Пекић, мој омиљени писац, српски је националиста у племенитом смислу те ријечи. Пекић није сузио ту представу о свијету. Сваки човјек има право да одреди шта улази у оквир његовог идентитета.

Ако сте због књиге о злостављању прошли кроз својеврсне шибе, кроз шта сте прошли због књиге о Павићу?

Радим у Лепосавићу и мислим да је то посљедица те књиге.

Заиста?

Заиста. На потпуној сам маргини. Неко сам на кога се не рачуна. Не видим зашто мени не би било мјесто на Институту за књижевност и умјетност у Београду. Али мени то није могуће. Дефинисана сам као конфликтна личност. Књига о Павићу ми је „скинула“ шансу да у систему имам више од онога што сада имам. Онемогућила ми је једну врсту социјалне удобности.

Али, са друге стране, све је у равнотежи – та књига ми је донијела слободу. Бити изван система значи бити слободан. Када сам била млађа, била сам огорчена због тога. Онда сам схватила да је свако на оном мјесту на којем треба да буде. Ја сам на мјесту на којем треба да будем. Јесам на маргини, али ту ми је мјесто.

Каква је позиција српске књижевност данас на тзв. Косову?

Прво се поставља питање шта је српска књижевност на тзв. Косову. Нема тамо српске културе. Она је у расејању. Покушава да се направи некаква синтеза, али српске културе тамо једноставно нема.

А у каквој позицији је српска проза данас? Прије свега српски роман?

На ниском је мјесту. Можда је генијално што више не постоји Југославија, али извјесно је да смо ми били велика култура. Још памтимо романе из тих година. Свима недостаје покрет, кретање, сукоб, дијалог. Зато се сада сваки мали роман проглашава великим романом. Ми имамо веома мало великих романа.

Не пратим све што се напише. Немам стрпљења за то. То је толико безвриједно да то уопште не читам. „Вртим“ се у ономе што је већ класика. Попут Басаре. Од модернијих аутора примијетила сам Табашевића, али његовим другим романом. Његов први роман „Споро тече Мисисипи“ ми се није допао, „Пакао“ ми је био одличан, а овај трећи роман не обећава.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име