КЊИГОКАЗИ ИГОРА ПРЕРАДОВИЋА: Стиховница унутрашњег израза

0
80

Једино смо стварни били
тамо гдје смо посадили
зрно љубави оно искрено
временом и простором неомеђено
због њега не бројимо преостале дане
и не мислимо на годину с десне стране

„Самоћа је царска“, каже нека стара изрека, а ћутање(а) не подразумијева самоћу. Тишина се најчешће веже уз тај појам и чини се да је пјесникиња Радмила Марковић свјесно одабрала наслов „Ћутања“ пошто је читава њена књига конципирана као исповијест, као имагинарни унутрапшњи монолог који на тренутке „пријети“ да прерасте у дијалог и чим се то и наслути, Радмила Марковић нас ућутка…

Двадесет и двије пјесме ове збирке, без циклуса, које чине и тематску, али и квалитативну цјелину и у којим из скоро сваког стиха извире уводна кјеркегоровска дилема која је ипак превазиђена чињеницом да ову књигу управо држим у руци.

С почетка књиге налазе се двије карактеристичне пјесме, јер у наслову, који је лимитиран заградама, остаје го коријен ријечи – лагање, па ако (о)ћутимо, нећемо ни лагати, нећемо ништа рећи, али ћемо много тога да прећутимо („…свака реч значи оно што значи њено ћутање“ – Бранко Миљковић).

Иако се ради ољубавној поезији, није Радмила „заборавила ни да спомене подмајевичке љепоте ужег завичаја и једним изузетно лирским језиком увлачи читача у свој поетски вртлог, у своју стиховницу нутарњег израза, из које бих, као мени најдражу, издвојио пјесму „Мој ти“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име