Легенда која је свирала душом: Седам година без Белог

0
106
beli

Недавно се навршило седам година од када нас је након тешке болести напустио, по многима, један од највећих музичара бивше Југославије, гитарски виртуоз Раде Томић Бели из Прњавора!

Југословенски Пако Де Лусија, како су га други звали или Бијели Циган, како је он сам волио да га зову, још за живота ушао је у легенду и сигурно да ће га још дуго памтити људи широм бивше Југославије.

– Свугдје наилазим на трагове и на људе који помињу са сјетом Раду. Чим чују да сам из Прњавора, прво што питају: „Знаш ли Белог?“, а ја са поносом кажем: „Чуј знам ли, па пили скупа, јели кифле пред подрумом и ко зна шта све још, Раде је легенда и мој друг!” – ријечи су једног од Радиних суграђана који као и већина Прњаворчана не заборављају некадашњу прву гитару Југославије којем су готово сви музичари љубили десну руку.

Прије седам година пријатељи су се опростили од њега ријечима да је увијек било одличних музичара и гитариста, али да су ријетки они који су умјесто прстима свирали душом као Бели.

– Бели ће увијек остати наш пријатељ, маестро, легенда, ненадмашни виртуоз гитаре, човјек у чијим рукама је гитара говорила. Нема га више да својом чаробном свирком разгаљује срца свих који су га слушали, познавали, вољели. Бог му је подарио риједак таленат, а он га је довео до савршенства и своју свирку даровао људима – говорили су тада, али и наглашавали да ће иза њега увијек остати музика коју је створио, као и његови синови Станко и Марио којима је пренио љубав према гитари.

Управо Радин син и гитарски насљедник Марио Томић говори како нико у окружењу није са таквом лакоћом имитирао бузуки, грчки и шпански мелос као његов отац и како су многи тврдили да је имао апсолутни слух.

– Његовао је стил између фламенга и џеза, добро је познавао скале што му је омогућавало ширину свирања. У својој свирци је успио да уједини технику свирања, виртуозност и душу у једну цјелину, а огромној већини музичара углавном недостаје бар једно од тога. Са једним таквим умјетником је лако свирати, држао је све конце у својим рукама. Многи су говорили да га је тешко пратити, али онај ко њега схвати и доживи његову музику није могао имати проблема – каже Марио и додаје да Белог издвајало и то што је без проблема умио да истовремено и солира и пјева, што није нимало лако, нарочито због начина на који је овај музичар солирао.

Раде Томић сарађивао је са бројним музичким великанима бивше државе међу којима су и они највећи – Тома Здравковић, Боки Милошевић, Цуне Гојковић, Мухарем Сербезовски, Бора Спужвић Квака и други.

Поједина кола која је снимио су уврштавана на компилације најбоље музике Балкана, а инструментали као што су Маријин вез, Скопска топана, Адемово коло и други увијек ће се слушати.

Поред ауторских пјесама снимао је гитарске дионице за многе музичаре међу којима се издваја незаборавна пјесма Силване Арменулић “Шта ће ми живот”, потом “Санела” Шабана Шаулића, “Све си ми узела” коју је написао за кума Алију Пекића коју је касније препјевала Љиљана Петровић. Са Кваком, који му је био један од највећих пријатеља са естраде и са којим је највише сарађивао заједно је написао пјесму “Сузо сиромаха” познату по стиховима „Борићу се са животом до посљедњег даха“.

– Са Цунетом Гојковићем Бели се дружио и сарађивао у младости, када му је свирао на плочама и пратио га на наступима. Након што су им се путеви разишли прошло је неколико деценија до њиховог поновног сусрета када је Цуне, гостујући у Бањој Луци одлучио да потражи старог пријатеља из Прњавора. Након дирљивог сусрета није прошло ни мјесец дана када је мој отац преминуо. Судбина је хтјела да се пријатељи из младости поздраве прије растанка – присјећа се Марио.

Свирајући са великим именима и звијездама Бели добија и многобројне понуде, али се не сналази у том свијету, те их одбија јер му каријера никада није била у првом плану.

– Кренуо је кафанским, боемским животом, радио као самостални умјетник, увијек се сматрао “прљавим” уличним свирачем, није волио праволинијско свирање, у својој свирци је увијек користио импровизацију, сматрао се увијек ограниченим када је морао да свира онако како јесте и то стално идентично понављао, то га је и прославило, није хтио да се ограничава, да све треба да буде по неким правилима, оно што је тренутно осјећао волио је да убацује у свирку – каже Марио.

Средином седамдесетих одлази у Њемачку у вријеме када се знало ко је ко у музичким водама Југославије и, за разлику од данашњег времена, ко може а ко не да сними плочу.

– Био је и психолог, знао погодити са пјесмом, али и обазрив. Посматрао је све у кафани, знао ко шта мисли, имао фотографско памћење. Истицала га је и духовитост, али и то што је знао узети бакшиш, као и његова великодушност. Из Њемачке је знао долазити са огромним новцем, али због свог начина живота знао је доћи и са дуговима. Међутим, морам нагласити да је увијек гледао да му породица има све што је потребно. Помагао је и другима, ако не финансијски онда је барем пјесмом знао орасположити тужне, нарочито у вријеме ратног периода – каже Марио Томић.

У периоду док је боравио у Њемачкој Бели остаје без једног прста, а све је временом добило митолошку димензију јер су неки твдили да је прст изгубио на коцки, други на машини у фабрици гитара или у шуми сјекући дрва, а Бели никада није сам потврдио нити једну верзију. Занимљиво је и да му је након смрти десна рука остала у положају као да држи трзалицу, коју су му тада и ставили те га тако сахранили.

Као и сви велики таленти изузетно је цијенио Роме, и у њима препознао нешто што нема свако. За Љиљану Петровић је Бели увијек говорио да је “циганска краљица” и најбоља у том жанру уз “циганског краља” Шабана Бајрамовића, а себе је волио звати Белим Циганином.

И Роми су вољели њега. Кад је био на врхунцу, долазио из Њемачке у Прњавор, сви би ишли у једну кафану јер су знали да ће и Бели у њу, а тамо их је частио, са њима пио, дружио се, свирао…

У посљедњој фази свог музичког пута Бели је највише сарађивао са гитаристом Сашом Јочићем са којим је најчешће наступао у ресторанима Језеро и Боми.

– Као музичар за њега могу само рећи да је био врхунски умјетник, занимљив човјек, интелигентан, надарен, маштовит и веома занимљиво друштво. Једноставно тај је човјек имао Божији дар јер онако како је он свирао то се није могло научити, свирао је непоновљиво, аутентично, и он је тога био свјестан али није тежио да то уновчи и претвори у неку славу а могао је направити сјајну каријеру да је ишао тим током – каже Саша и наглашава да су надаренији и остваренији музичари увијек више цијенили Белог од оних не толико талентованих.

Кроз ресторан “Језеро” продефиловао је низ познатих музичара, као и људи из других сфера јавног живота. Бели је тада сарађивао са Мирославом Илићем, Рођом Рајичевићем, Душком Кулишом, Харисом Џиновићем, Аном Бекутом… И сви су били одушевљени!

– Памтим реакцију Ненада Стојановића Луиса који је усхићено пришао и замолио нас да свира са нама, Неша Галија је такође остао у чуду када је чуо Белог. Занимљиво је било и када је Боба Стефановић телефоном звао супругу Брену да јој Бели “на увце” свира грчке мелодије. Он је увијек био музичка атракција у смислу виртуоза човјека који је непоновљиво свирао и сигурно да није преувеличавање да се каже за њега да је један од најбољих музичара са ових простора – каже Саша и додаје да је и првак свијета у свирању хармонике Јоца Ђорђевић увијек хвалио умијеће и таленат Југословенског Пака Де Лусије.

Познавао је и гитарског виртуоза и вођу легендарне групе “Смак” Радомира Михајловића Точка, са којим је имао прилику и да свира, међутим због његовања различитих музичких стилова убрзо су се разишли.

Бубњар “Крвне групе” и Точков кум знао је да каже да су Точак и Бели подједнако добри и били раме уз раме само у различитим стиловима музицирања.

Музички насљедници

Бели није само сину Марију пренио своје огромно знање и искуство већ је врло радо учио и све друге заинтересоване за овај инструмент. Један од њих је и Милош Вујиновић који истиче да је три године ишао на часове гитаре код Белог те да су се њих двојица за кратко вријеме спријатељили и постали везани један за другог.

– Бели ми је говорио многе ствари о музици али и животу, како да се понашам, снађем, поставим, чувам што ми је много помогло касније. Такође, давао ми је мотивацију и ширио видике, музику која ми је некад изгледала прекомпликовано поједностављивао би ми је – каже Милош којем су причали да је, на дан када се родио, његов будући учитељ гитаре дошао припит, узео му десну руку, пољубио је и рекао: “Ово ће бити добар гитариста!”

Још један од његових ученика, Стефан Сарић, каже да је тек касније схватио да Бели није само свирао већ и живио музику.

– Кад сам почео да свирам доживљавао сам га једноставно као учитеља гитаре да би касније, послије његове смрти схватио који је он виртуоз и да то не може нико одсвирати као он. Ишао само код њега један краћи период али већину оног што данас користим од њега сам научио, дао ми је печат, иако свирам потпуно другачији стил, користим његове ствари у импровизацији – каже Стефан и додаје да му инструментали његовог учитеља увек најбоље легну када се осјећа нерасположено или када доживи емоционални крах јер је код Белог “сваки тон емоција”.

На интернету само ријечи хвале

Када се бавите било каквом умјетности, ма колико били добри, признати и успјешни ријечи критике – аргументоване али и оне кварне, су неминовне, али са Белим то није случај. Иако се на интернету не могу наћи текстови, документи или биографија Раде Томића, форуми на којима се дискутује о његовој музици препуни су ријечи хвале за овог умјетника.

– Читав живот слушам и свирам гитару, али такав звук, сензитивност, виртуозност коју Бели има никада нисам срео код других гитариста. Своје концерте у Аустралији посвећујем њему јер такву величину треба сврстати уз Пака, Ђанга, иако и поред њих ја увијек Белог прије слушам – написао је Сенад Дулић, гитариста из Аустралије на једном од форума.

Дјетињство

Раде Томић Бели, рођен је 1950. године стицајем околности у близини Љубљане јер је његов отац Станко био војно лице те се усљед размјена које су се практиковале у бившој Југославији нашао у Словенији, потом Крагујевцу да би се коначно вратио у Прњавор. Станко је свирао тамбурашке инструменте и водио прњаворски тамбурашки оркестар у којем је Бели свирао на својим музичким почецима те имао значајну улогу у његовом музичком профилисању.

Раде уписује Средњу музичку школу у Бањалуци коју не завршава али исказује изузетан таленат – док су други свирали по два инструмента њему су, због невјероватно развијеног слуха, одмах дали три.

Тада “због немирне плаве тршаве косе добија надимак Бели”, присјећају се његови пријатељи из тог периода, надимак који ће га касније прославити.

У музичким предметима је бриљирао али га остали нису занимали те их је у потпуности занемаривао. Као што је случај са свим боемима, све се више окретао кафани, убрзо и напустио школу те се посветио искључиво вјежбању гитаре.

Био је солиста у познатим „Бањалучким трубадурима“ препознатљивим по наступима у којима су били обучени као маријачи. Старији Бањалучани се присјећају времена када су прави мариачи наступали на овим просторима, у једном тренутку Бели се некако убацио међу њих, савршено уклопио због одличног познавања њихове музике и све редом их је оставио у чуду.

Након трубадура креће и велики успон овог умјетника који ће га винути међу највећа свирачка имена Југославије.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име