МАРКО ЛОНЧАР: Le Roi est mort, Vive Le Roi!

0
184

Тог 24. маја, када је најпопуларнији српски буцко, а до јуче један од најоспораванијих Срба, потврдио да ће као најбољи центар планете обући дрес са црвено-плаво-бијелом тробојком на дугоишчекиваном Свјетском првенству у Кини, насловне стране српских (спортских) медија за уторак, 17. септембра, увелико су осмишљене.

Кадар српског „дрим тима“, са јединог Балкона који се пише великим словом, свега нешто више од 24 сата након тријумфа над дојучерашњим „дрим тимом“ током наредна четири мјесеца жељно је ишчекиван, документарац са освртом на златне момке из неких прошлих славних времена увелико припреман за премијеру уз шесту епизоду која је носила снагу полуфиналног обрачуна као најаве за оно што овој генерацији беспоговорно припада – злато.

Међутим, један кошаркашки дједа од 39 љета, док су поједини „орлови“ у пензији са 29 и мађионичар игре великих људи исподпросјечне висине, чак и за једног фудбалера, пробудили су из сна дубоко уснулу нацију у уторак прије зацртаног уторка хвалоспјева који ће тако на насловницама умјесто слике са Балкона замијенити име новог на мјесто старог Саше.

Мало је прилика у којима можете упознати српску нацију као што је то била прилика претходних 15 и кусур дана. Нацију коју неузвраћена љубав ка најважнијој споредној ствари на нама познатом свијету истински емотивно раздире успјевала је зацијелити, па било то и на свега неколико дана или седмица, у бољем случају, само магична игра под обручима, у најтежим периодима издигнути је на глобаланој сцени те изнова приказати јединствени патентирани српски производ звани инат. Управо онај инат који стоји уписан у ДНК српске кошарке.

Случајности не постоје. Или ако постоје, онда имају своју границу. Или су пак, ако је Ајнштајну вјеровати, заиста начин на који Бог жели остати невидљив. Како год, у српској кошарци било их је превише да би биле тек случајности. Нити у једном другом спорту чувени инат није добио појмовно одређење као што је то случај у српској кошарци.

Виц. Да, виц.

Фазон, превара, подметачина, генијалност на ивици лудости и „оно нешто што се вуче по поду“, што би Шпанци назвали cojones, а код нас у друштвеним приликама „снашао се“. Тројка Хувентуду, коцкастима како репрезентативним тако и оним у плавим клупским бојама у задњим секундама, деветометарска тројка преко 207 цм Гарбахосе најтрофејнијој бијелој екипи свих времена, Радуљичини одбојкашки поени Французима иза леђа о таблу, постер неког крагујевачког клинца над једним Јанисом Бурузисом, шетање НБА ол-старова по угловима њихове половине… Поигравање Давида са Голијатом. Креативност, иронија да све је то нормално и смјелост.

Српска кошаркашка репрезентација окончала је Свјетско првенство далеко испод очекивања. Не тако далеко по пласману колико емотивно далеко, јер оно што је близу, а ипак остане недохватљиво, заувијек остаје и најдаље. Аргентински гаучоси прекинули су сан који је заиста пришао јави толико близу да је Србија и на званичном сајту ригорозне ФИБА-е словила за фаворита испред вјечитих кошаркашких Голијата оличених у некаквом квази дрим тиму послатом да одради посао за ову прилику.

Нису српски репрезентативци оставили утисак који их је красио оних позних година протеклог миленијума нити су давидовски изгарали као што је то по правилу био случај у Салетовој ери. Изостанак брадатог момка са шишкама у очима, хладног погледа, бескрајног кошаркашког интелекта и са невидљивом кошаркашком (С) траком око руке коме је у опису игре виц као животни пут преобразио је тим умјетника у тим егзекутора.

Слабашни Филипини, осим уколико читате интернет коментаре становника ове пацифичке земље залуђене кошарком, или недорасли Ангола, Порторико, па и Италија учинили су српски тим окрутним извршиоцем послова чије су утакмице резултатски биле узбудљиве колико и часови математике просјечном ученику музичке школе.

Без главног диригента оводеценијске српске кошаркашке репрезентације протекао је тако дуго ишчекивани шампионат, без иједног потеза који ће се вртјети на будућим шпицама праћен Шаренчевим коментаром, без оног потеза који ће генерације препричавати, а клинци га на теренима у крају махом без успјеха понављати.

Српска кошарка, српски спорт и Србин који је свјестан најбољег аутпута своје државе доживјели су тежак ударац – ударац који опомиње, болно и стравично како то при сваком неугодном приземљењу и бива, а пред летове које ће водити (највероватније) нови а истоимени пилот.

Историјска прилика каква се у системски екстремно неуређеном спорту ријетко указује остаће управо то, историјски промашај, али оно што је српску кошарку, као највећи симбол српског спорта, одувијек красило јесте успон. Давно бјеше Индијанаполис и посљедње (свјетско) злато, а до наредне прилике постаће и увелико пунољетно. Ипак још давније бјеше Москва 1980. и једино олимпијско злато, а као једини који су НБА Американце савладали два пута… Погодите ко има виц у рукаву.

Le Roi Est Mort, Vive Le Roi!

Хвала Сале, срећно Саша!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име