МАРКО ЛОНЧАР: Паразит који је освојио свијет

0
123
Marko Lončar Izbori

Мало шта је бољи показатељ у прилог томе да је глобализовани свијет у 2020. увелико све ближе донедавно недостижној Америци као Оскар који је подигао Бонг Џун Хо у ноћи са недјеље на понедјељак.

Било је потребно да прођу чак 92 године да би америчка Академија филмских наука и умјетности, призната као универзални репер у области кинематографије, додијелила највеће признање неком филму ван енглеског говорног подручја.

Нису се на тај потез одлучили ни за бројне француске и друге европске филмове који су повремено знали избити у најужу конкуренцију нити за маестрални La vita è bella Роберта Манињија међутим јужнокорејски „Паразит“ заузео је мјесто у историји успјехом без преседана, па тако из САД-а, сем што тренутно не долази најбољи кошаркаш НБА лиге, сада не долази ни актуелни добитник Оскара.

Филм који је свјетску јавност освојио Златном палмом у Кану прошлог маја на јединствен начин прожет савршеним миксом жанрова у постидеолошком добу приказао је класни сукоб кроз призму три породице које долазе са различитих екстрема јужнокорејског друштва.

Двије маргинализоване породице принуђене су на беспоштедну борбу за голу егзистецију у којој не презају од свих могућих рјешења унутар бедемима заклоњеног велелепног дворишта породице Парк. Социјална неједнакост приказана је, како то и сам режисер признаје, кроз једино поље сусрета класа – рад.

Управо на том пољу чланови породице Ки, врсно се користећи сплеткарењем кроз које се очитава значај посједовања веза у високом друштву, а на уштрб меритократије која им је у постојећем систему онемогућена, успијевају једно за другим ући у животни простор породице Парк. Тако се потврђују у систему широког распона друштвених неједнакости не марећи за губитнике у игри непрестаних покушаја и погрешака.

Ипак, оно што овај филм чини уникатним, поред дубоке прожетости социополитичком проблематиком која се суптилно намеће, јесте антагонизам ликова. Гледаоци остају онемогућени за уобичајени приступ и идентификацију са протагонистима насупрот антагониста. Такав класични антагонизам не проналази мјесто у „Паразиту“ док га одмјењује скаларни антагонизам заснован на односу власништва у конкретном случају, а предочен на једној од реченица из филма: „Лако је бити фин када си богат“.

Идентификовати се са једном од породица насупрот друге могуће је само привремено, све док не испливају на површину дубоки реалистички пориви у борби за сопствени опстанак. Скаларни приказ антагонизама употпуњују и бројне метафоре, а једна од оних које се истичу је метафора степеница и подземља које кроз константно спуштање и живот испод површине земље приказују пад и положај маргинализоване класе.

Још једна метафора која на бруталан начин раздваја класе је неугодан мирис који „прелази границе“ као индикатор социјалног статуса, а чија је кулминација у једној од завршних сцена у којој отац Ки убиством господина Парка симболично задаје осветнички ударац маргинализованих мирисним буржујима.

Филм, иако на сцену враћа социјалне теме, и као такав представља омаж социјалдемократији, нема претензију заступања било које од двије класе. Кроз елементе хумора, акције и драме прожете објективним односом према класама које су подједнако склоне поривима, указује се на мане капиталистичког система у којима је „најбољи план онај који не постоји“. Управо од тих ријечи почиње преокрет у радњи филма који из комедије прелази у напети трилер вођен сплетом околности под утицајем невидљиве руке.

Меритократији, као егалитаристичком идеалу, базираној на солидним плановима кроз употребу талената и вјештина неопходно је да се суочи са одговорношћу и самоусредсређеношћу коју носи. Јужна Кореја са преко 50 милиона становника смјештених махом у високим и густим облакодерима (скаларни међупростор између подземља и приватне куће Паркових) на површини од свега 500 км2 слика је глобализованог свијета, а „Паразит“ својим успјехом поставља питање: води ли нас хуманизам данашњице у канибализам сутрашњице?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име