MARKO VASILJEVIĆ: Povratak u budućnost

marko

Koliko vas se seća osamdesetih? Da vidim ruke. O, pa dobro je, ima vas.

U filmu iz naslova koji je dominirao 1985. godine videli smo kako u dalekoj, dalekoj budućnosti postoje leteći skejtbord, leteći automobil, hologramski bioskopi, vremenska prognoza tačna u sekund…

Tako su zamišljali 2015. godinu, a evo nas u 2020. godini. Ličnih letećih prevoznih sredstava nema, tek pomalo se pojavljuju elektro-automobili, a promašili su manje-više i sve ostalo u svojim vizijama. Jedino što se zaista vrtoglavom brzinom razvilo u odnosu na tu 1985. godinu su – računari.

Te 1985. godine Microsoft je izbacio Windows u verziji 1. Pogledajte malo kako je to izgledalo, a kako izgleda danas. Nintendo je tada objavio Super Maria. Tu se, takođe, dosta toga promenilo. Internet kakav je danas tada ne postoji, tek te godine je registrovan uopšte prvi internet domen. Intel je te godine predstavio svoj 386 procesor. Verziju takvog procesora sam imao na svom stolu tek deceniju kasnije. Doduše, to nije prvi kućni računar koji smo imali u našoj… Pa, kući. Ne, prvi je bio čuveni „gumičar“. Sinclair ZX Spectrum.

Početak osamdesetih je obeležio i razvoj takozvanih „ličnih računara“. PC je omogućio računarstvo kod kuće. Koncept koji je omogućio zapravo sav taj ubrzani razvoj. Britanci su imali Spectrum, Amerikanci su imali Apple. A mi? Mi smo imali Galaksiju. Da, interesantno je da tada uopšte nismo kasnili za svetom.

Zahvaljujući Voji Antoniću, jednom od pionira računarstva na našim prostorima, pojavljuje se uputstvo za samogradnju ličnog računara. Procenjuje se da je čak 8.000 Galaksija napravljeno u tom periodu i time dalo vetar u leđa celoj jednoj generaciji da se dalje interesuje i napreduje u ovom smeru. Dobro, realno većina njih je to videla kao spravu za igranje video igara. To ne umanjuje njen značaj.

Osim uređaja u ono vreme je još važnije bilo imati softver. Program koji će se zavrteti i veselo iscrtavati ne preterano atraktivne boje i oblike na vašim televizorima. Ponoviću, nema interneta, ne postoji način da „skinete“ to sa torrenta. Jedini način je da sami upišete program slovo po slovo ili da imate negde zapisan program. Zapisi su zapravo postojali. Na audio-kasetama. Da, onim za walkman. Nađeš drugara koji recimo ima neku vrhunsku igricu. Mazneš mu kasetu ili još bolje – napravite duplikat na kasetofonu, povežeš svoj kasetofon sa računarom i učitaš program.

Svaki program je digitalni zapis. Niz nula i jedinica. Ako uređaju ne možeš da dostaviš digitalni zapis, a u ono vreme ne možeš jer je sve analogno, onda si samo morao da vršiš prevod iz jednog u drugi oblik. Konkretno na Spectrumu je to funkcionisalo tako što se nula upisivala kao zvuk određene frekvencije u trajanju od 244μs i pauzom jednakog trajanja, a jedinice isto to samo duplo duže. Takav audio zapis je zvučao kao škripa i buka bez smisla, ali je mali računar znao da takvu kakofoniju pretvori u neke od najpopularnijih video igara tog vremena.

Zvuk je mogao da bude nosilac podatka. Da uprostim maksimalno. Ali, ako je zvuk mogao da bude podatak, to znači da i drugi mediji, sem audio-kasete, mogu da se iskoriste za prenos podataka. To je upravo palo na pamet i legendarnom Zoranu Modliju (koji nas je, na veliku žalost, napustio nedavno) koji je, pored svih neverovatnih stvari koje je radio u životu, takođe bio i DJ i imao emisiju na Radiju 202.

Tokom tih emisija, u kojima je promovisao i računarstvo, bilo je i delova kada bi najavio slušaocima da pripreme svoje kasetofone i potom puštao igre i programe u etar do svih zainteresovanih. Zvuči kao masovna piraterija. Pa verovatno to i jeste bilo tako, ali ljudi – čovek je bio car. Nismo verovatno ni svesni koliko je svojim radom promenio opštu sliku računarstva na našim prostorima.

Jedan od primera kako je to sve izgledalo tada je i jedna interesatna situacija koja se desila nedavno i koja nas je podsetila na ceo period. Naime, te iste 1985. godine su „Bajaga i instruktori“ objavili album „Sa druge strane jastuka“. Osim albuma objavili su i promo singl ploču sa naslovnom numerom. Ono što je bilo krajnje neobično za ono vreme jeste da je na B strani ploče bio baš program za Spectrum. Poput audio zapisa na kaseti bilo je moguće, iako je bilo kranje neuobičajeno, taj audio zapis zabeležiti na gramofonskoj ploči. Međutim, šanse da je to neko tada primetio su bile zaista veoma male. Zato smo to primetili sada, 35 godina kasnije.

Zahvaljujući grupi entuzijasta koja se na fejsbuku vodi kao grupa „Balkan retro computing“ i posebno njihovom adminu Marku Šolajiću uspešno je učitan „Bajagin“ program. Ova ekipa izuzetnih ljudi se bavi prikupljanjem, restauracijom i arhiviranjem svega što spada u pojam računarstvo i retro. Zahvaljujući njima jednog dana ćemo imati verovatno i pravi muzej računarstva, a jedan od eksponata biće i dva primerka ovog nesvakidašnjeg singla na gramofonskoj ploči. Dakle, uz veći broj muka i izazova koje je morao da savlada i zbog lošeg stanja u kojem su ploče bile i zbog moguće čak i greške u samoj proizvodnji ploče, Marko je uspeo da ga „restaurira“ i na kraju je postavio sadržaj tog programa na YouTube. Ako već niste, bacite pogled. Link je na kraju teksta.

Svoj poduhvat Marko je podelio i putem twitera i vest su preneli čak i neki mejnstrim mediji tako da sam se zainteresovao dublje za celu priču. Kroz razgovor sa Markom saznao sam pojedinosti o tehničkim izazovima i kako je uopšte sačuvao celu stvar od zaborava, ali i dalje nismo znali kako im je uopšte palo na pamet pre 35 godina da urade tako nešto. Otkud „Bajaga i instruktori“ u toj priči?

Marko Šolajić

Govoreći o tome Marko mi pokaže da mu je na twiteru Žika Milenković ostavio komentar. Komentar je glasio: „U jbt! Zanimljivo.“ U tom trenutku setim se da imam Žiku među prijateljima na fejsbuku i pošaljem i njemu pitanja vezano za celu stvar. Žika mi da sledeći trag: da nađem Nedeljka Vučelju. Ispostavi se da je Nedeljko bio povezan sa muzičkom scenom i to bukvalno, jer je radio rasvetu za „Riblju čorbu“, a kasnije i za „Bajagu i instruktore“ te da su se poznavali lično.

Kroz razgovor sa Nedeljkom dođem do daljih informacija. Ispostavi se da je i on pratio računarsku scenu kod nas i da je samouk. Uspeo je da uđe i u svet programiranja. U jednom trenutku aplikacija koju je radio za svog prijatelja koji je držao studio za bendove „Kazablanka“ Zoran Modli emituje u svojoj emisiji i Nedeljku pada na pamet da bi nešto slično mogao da uradi i za Bajagu. S obzirom na to da su se znali lično, Nedeljko predstavi svoju ideju koja je prihvaćena na prvu i tako se desila čitava „misterija Bajagine ploče od pre 35 godina“ kako su to predstavili neki mediji nedavno.

Bajaga i instruktori (foto: Marina Pešić)

Interesovalo me je koliko je to tada imalo odjeka. Nije tu uloženo malo truda. Nedeljko je čitav program faktički napisao prvo u svesci, sa planiranjem svega, uključujući i animacije i grafiku. Potom je morao da sav kod unese ručno na prilično neudobnoj gumenoj tastaturi kakvu ima Spectrum. Da bi ubrzao stvari modifikuje Spectrum sa tastaturom pomenute Galaksije koja je bila mehanička te brža i udobnija za rad. Potom odlazak u studio 6 Radio Beograda. Ide povezivanje sa opremom… Verovali ili ne, sve je uspešno odrađeno „iz prve“. Kroz razgovor sa Nedeljkom saznajem da zapravo u ono vreme i nije bilo toliko mnogo komentara. Stvar je verovatno prošla prilično „ispod radara“.

Zatim sam pitao i Dejana Cukića koji mi je takođe rekao sličnu stvar. Da je on tek desetak godina kasnije ušao u svet računarstva. Nisam znao – a može da se pomene – da je tada postojao „Dejanov kutak“ na sajtu Beocity gde su se nalazili prvi web intervjui sa Dejanovim prijateljima poput Bajage, Bore, Bregovića, Vlade Divljana, Slađane Milošević, Čuture, Zdravka Čolića i mnogih drugih. Bilo je to 1997/98. godine kada, poput tog početnog talasa računarstva i programiranja, kreće talas internetizacije i ispostavilo se da je Cukić zapravo bio jedan od pionira kreatora web sadržaja na našem jeziku.

Imao sam manje-više jasniju sliku tog vremena. Bilo mi je jasno da je sredina osamdesetih predviđala mnogo drugačiju budućnost od one koja nas je dočekala. Posebno nas na ovim prostorima. Svet nije poleteo, ali je otišao  par koraka ispred nas. U oblasti IT-a možda i ne baš toliko daleko. Vidimo da smo možda ponekad i mi bili neki korak ispred. Gde smo bili, a gde smo sada na kraju sam upitao i samog Bajagu.

Iako se ne seća previše tog perioda, interesovalo me je kakav je njegov stav prema računarima i njihovom značaju za muziku. Saznajem da „Bajaga i instruktori“ i dalje vole najviše analogni zvuk. Međutim, poput svih, danas moraju da uzmu u obzir i digitalno snimanje, jer na kraju krajeva – emitovaće se mahom digitalom. Ploče se odavno ne kupuju sem kao kuriozitet, pa čak ni CD. Muzika se distribuira putem YouTube kanala, šeruje se na klik, ko baš hoće da je kupi uzeće je preko iTunes-a ili kroz pretplatu na neki od striming servisa…

Promenilo se mnogo toga. Kako kaže Bajaga – njemu su i dalje ploče najdraži nosač zvuka. Osim samog crnog diska od vinila celo iskustvo je upotpunjavao omot, sa grafičkim rešenjima, spiskom pesama, tekstovima… Već dolazak CD-a mu nije prijao, jer je bio u pitanju manji i fizički gledano skromniji medij. Dolaskom digitalne distribucije mnogo toga se izgubilo, ali se ponešto i dobilo. On to naziva demokratizacijom muzike odnosno pružanjem šanse svima da maltene u svom domu, uz odgovarajući računar, sami kreiraju čitave pesme, albume, šta god. Ne samo da kreiraju već i da objave. Masovna produkcija verovatno jeste uticala i na smanjenje prosečnog kvaliteta ali na kraju krajeva, kako kaže i Bajaga, „ako je pesma dobra – ona je dobra, a sve ostalo nije važno“.

Eto vam ideje. Oduvek ste želeli da znate kako se to programira i kako se prave igre? Sad je idealna šansa da zagrebete malo i proučite. Za razliku od Nedeljka koji je morao da se snalazi po teško dobavljivim časopisima i knjigama, vi imate more izvora na netu. Više ste umetnička duša, negujete afinitete ka lepom? Uhvatite instrument i vežbajte. Zapravo, na stolu, upravo sad ispred sebe, imate uređaj koji može da vam pomogne da to snimite, uobličite, objavite.

Za razliku od bendova osamdesetih ne morate da prođete trnovit put od sobe za probe do studija i produkcijskih kuća. Toliko mogućnosti imamo da ponekad to i zaboravimo, jer zaista jeste na dohvat ruke. Tako da uživajte. Budućnost uopšte nije toliko loša. I nikada nismo imali više načina da kvalitetno provedemo vreme kod kuće. Tako da, šta čekate? Hajmo! #OSTANITEKODKUĆE

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime