MARKO VASILJEVIĆ: Svi bendovi su sranje i volim ih sve

marko

Ovo nije tema vezana za informatiku, ali jeste iz oblasti koju podjednako volim. Muzika je svakako deo svakodnevice, a mene zapravo ta svakodnevnica najviše i interesuje i o njoj treba govoriti.

Sviram u bendu koji je najbolji bend ikada. Sviramo autorsku muziku. Svaka naša pesma je malo remek-delo. Nažalost, to sem mene i drugova iz benda nekako niko drugi ne razume. Čast izuzecima koji nas prate na nastupima, čak i kada ne sviramo u njihovom mestu. Pozdrav za Peđu. Sigurno se pitate koji je to bend u pitanju. O tome je, zapravo, i reč: bendovi poput našeg, najbolji bendovi ikada, često ostaju van radara šire publike, stoga vam ime ne bi puno reklo.

Napisao sam „bendovi poput našeg“, jer takvih najboljih bendova ikada koji sviraju svoju muziku ima neverovatno mnogo. Svi smo svesni našeg autentičnog i genijalnog autorskog stvaralaštva, ali nismo svesni jedni drugih. Jednostavno, svi ostali bendovi koji nisu vaši podrazumevano su krš i promašaj.

Problem je što ponekad neki od nas ipak uspeju da se izbore za parče prostora u medijima, binama i bespućima „jutjuba“ i onda nama ostalima zalepe falus na čelo uz zvuk šljapkanja mošnica koji nepogrešivo kaže: „Alo, šabani, vidite kako se to radi!“

Potom reagujemo jedino kako možemo: „Vidi, brate, kako su se ovi ušemili i ne skidaju se sa ekrana! A gle kako su krš jedan običan! Vidi taj šugavi solo od tri tona i na šta im liči aranžman! Vrte jednu temu po pedeseti put! Ko bre njih pozva kod Kesića u emisiju?“

To je prirodna i logična reakcija „najboljih bendova ikada“ na „najbolje bendove ikada“ koji su zapravo izašli iz sobica i napravili nešto. To nešto je jadno, jer mi smo svi jadni, zajedno sa našom jadnom raspalom scenom. Ali šta nam često promakne?

Takvi „prosti“ bendovi koji sviraju pop pesmice umivene „alternativnom rok oblandom“ zapravo dobijaju preko potrebnu pažnju. Onu koja je potrebna svima nama, a ne dobijamo je. Postajemo ljubomorni kada je oni dobiju, a zapravo opasno grešimo. Ta pažnja koju dobijaju skreće pažnju i na nas ostale, a ne samo na njih.

Poruka za „najbolje bendove ikad“ sledi: podržite svačiji napor i trud! Nema mesta mržnji onih koji su došli tamo gde ste vi krenuli. Jer oni vam krče taj put. Nema više Milana i EKV-a, ali tu su Artan Lili i tu je „Telenor“ koji je u svojoj kampanji vrteo njihovu stvar i navukao mnoge da ih poslušaju. Ove godine su inače dobili nagradu Fondacije „Milan Mladenović“. Da li su oni bili baš najbolji muzički sastav među svim prijavljenim? Zar je to bitno? Koliko je „Artanima“ bilo značajno da dobiju tu nagradu, Fondaciji je bilo još značajnije da je baš oni ponesu. Trebaju nam novi heroji koji će da ponesu barjak i izbore pobedu.

Osim njih, tu su i „Ljubičice“ čija stvar je završila u seriji „Žigosani u reketu“. Evo, i Strejt Miki je na RTS-u u „Jutro će promeniti sve“! Tu je i Buč Kesidi sa par hitova. Ako svi oni izguraju, isplivaće valjda i kompletna scena kojoj svi mi pripadamo.

Da li oni sviraju najbolju muziku ikada? Naravno da ne. Svi navedeni su manje-više muzički ekvivalenti čizburgeru sa pomfritom velikog M-a. Muzički fast-fud čije meso nikada neće da nadmaši sočan ćevap iz „Biljane“.

Da li mi to radimo? Naravno da ne. Naši eksperimenti sa različitim kuhinjama i milion začina u jednom jelu pravi bućkuriš koji nama godi, ali gađa proporcionalno mali procenat publike.

Da li je išta od toga bitno? Ili je bitno da radite ono što osećate da treba? Da stvarate zvuk koji nosite u sebi i koji nesebično dajete? Bez kalkulisanja koliko će to imati pregleda na „tjubu“, da li će vas zbog toga puštati na nekoj radio-stanici, da li će vas zvati u neki jutarnji program ili će to ostati samo vaša stvar koju niko nikada neće čuti?

Budite iskreni, pre svega prema sebi, i radite ono što vas čini potpunijim. Možda to u ovom trenutku ne može da probije barijere i stvori novo zlatno doba gitarske muzike. Možda to neće uspeti ni gore pomenuti bendovi, ali pomozite im. Šerujte spotove „konkurecije“ i hvalite ih na sva usta, jer nemamo konkurenciju jedni u drugima. Jedne druge možemo samo da uzdignemo.

Ovom prilikom namerno nisam pomenuo neke bendove kojima se poklanjaju i vreme i prostor. Oni me više ne interesuju. Oni su svoje priče ispričali pre 30 i kusur godina. Još uvek nas jašu sa tom pričom. Ubajatila se. Hoćemo nove mlade snage. Nas, mlade nade, koji smo nabili po 40 godina u buljsona i kojima je otet taj period kada je trebalo da zablistamo.

I za kraj lično iskustvo. Hejtovao sam druge bendove iz istog korpusa kojem pripadam. Posebno uspešnije. Kada mi je sinulo ovo o čemu vam sada govorim, prepustio sam se i počeo da slušam. Jedan od bendova koje na prvu nisam kapirao i za koje sam smatrao da su pretenciozni, da su verovatno „vezare“, da su previše jednostavni, počeo sam da slušam bez predrasuda i u jednom trenutku sam ih čuo. U jednoj životnoj situaciji jedna njihova pesma mi je bila baš ono što sam trebao da čujem u tom trenutku ne bi li iz te situacije izašao na stranu na koju je trebalo. Ostavili su trag na meni.

Ja to nisam uspeo nikada. Ako uspem, smatraću da sam ispunio svu svrhu mog muzičkog postojanja. Dovoljno mi je da barem jednu osobu „čačnem“ u trenutku kada treba i moći ću mirne duše da okačim bas o klin. Nedavno sam ih slušao uživo i zahvalio im se na svemu nakon toga i to je bilo baš vrhunski.

I sad stvarno za kraj. Da ne bude da pričam samo beogradsku priču, malo da zaljuljamo i Banju Luku. KOJI JE VAMA? Demofest se više ne održava??? Svirali smo na jubilarnom poslednjem i bilo je vrh, ali alo!!! Hvatajte se u pamet, vratite nam najveći festival. Nedostaje nam.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime