МАРКО ВАСИЉЕВИЋ: Сви бендови су срање и волим их све

0
113
marko

Ово није тема везана за информатику, али јесте из области коју подједнако волим. Музика је свакако део свакодневице, а мене заправо та свакодневница највише и интересује и о њој треба говорити.

Свирам у бенду који је најбољи бенд икада. Свирамо ауторску музику. Свака наша песма је мало ремек-дело. Нажалост, то сем мене и другова из бенда некако нико други не разуме. Част изузецима који нас прате на наступима, чак и када не свирамо у њиховом месту. Поздрав за Пеђу. Сигурно се питате који је то бенд у питању. О томе је, заправо, и реч: бендови попут нашег, најбољи бендови икада, често остају ван радара шире публике, стога вам име не би пуно рекло.

Написао сам „бендови попут нашег“, јер таквих најбољих бендова икада који свирају своју музику има невероватно много. Сви смо свесни нашег аутентичног и генијалног ауторског стваралаштва, али нисмо свесни једни других. Једноставно, сви остали бендови који нису ваши подразумевано су крш и промашај.

Проблем је што понекад неки од нас ипак успеју да се изборе за парче простора у медијима, бинама и беспућима „јутјуба“ и онда нама осталима залепе фалус на чело уз звук шљапкања мошница који непогрешиво каже: „Ало, шабани, видите како се то ради!“

Потом реагујемо једино како можемо: „Види, брате, како су се ови ушемили и не скидају се са екрана! А гле како су крш један обичан! Види тај шугави соло од три тона и на шта им личи аранжман! Врте једну тему по педесети пут! Ко бре њих позва код Кесића у емисију?“

То је природна и логична реакција „најбољих бендова икада“ на „најбоље бендове икада“ који су заправо изашли из собица и направили нешто. То нешто је јадно, јер ми смо сви јадни, заједно са нашом јадном распалом сценом. Али шта нам често промакне?

Такви „прости“ бендови који свирају поп песмице умивене „алтернативном рок обландом“ заправо добијају преко потребну пажњу. Ону која је потребна свима нама, а не добијамо је. Постајемо љубоморни када је они добију, а заправо опасно грешимо. Та пажња коју добијају скреће пажњу и на нас остале, а не само на њих.

Порука за „најбоље бендове икад“ следи: подржите свачији напор и труд! Нема места мржњи оних који су дошли тамо где сте ви кренули. Јер они вам крче тај пут. Нема више Милана и ЕКВ-а, али ту су Артан Лили и ту је „Теленор“ који је у својој кампањи вртео њихову ствар и навукао многе да их послушају. Ове године су иначе добили награду Фондације „Милан Младеновић“. Да ли су они били баш најбољи музички састав међу свим пријављеним? Зар је то битно? Колико је „Артанима“ било значајно да добију ту награду, Фондацији је било још значајније да је баш они понесу. Требају нам нови хероји који ће да понесу барјак и изборе победу.

Осим њих, ту су и „Љубичице“ чија ствар је завршила у серији „Жигосани у рекету“. Ево, и Стрејт Мики је на РТС-у у „Јутро ће променити све“! Ту је и Буч Кесиди са пар хитова. Ако сви они изгурају, испливаће ваљда и комплетна сцена којој сви ми припадамо.

Да ли они свирају најбољу музику икада? Наравно да не. Сви наведени су мање-више музички еквиваленти чизбургеру са помфритом великог М-а. Музички фаст-фуд чије месо никада неће да надмаши сочан ћевап из „Биљане“.

Да ли ми то радимо? Наравно да не. Наши експерименти са различитим кухињама и милион зачина у једном јелу прави бућкуриш који нама годи, али гађа пропорционално мали проценат публике.

Да ли је ишта од тога битно? Или је битно да радите оно што осећате да треба? Да стварате звук који носите у себи и који несебично дајете? Без калкулисања колико ће то имати прегледа на „тјубу“, да ли ће вас због тога пуштати на некој радио-станици, да ли ће вас звати у неки јутарњи програм или ће то остати само ваша ствар коју нико никада неће чути?

Будите искрени, пре свега према себи, и радите оно што вас чини потпунијим. Можда то у овом тренутку не може да пробије баријере и створи ново златно доба гитарске музике. Можда то неће успети ни горе поменути бендови, али помозите им. Шерујте спотове „конкуреције“ и хвалите их на сва уста, јер немамо конкуренцију једни у другима. Једне друге можемо само да уздигнемо.

Овом приликом намерно нисам поменуо неке бендове којима се поклањају и време и простор. Они ме више не интересују. Они су своје приче испричали пре 30 и кусур година. Још увек нас јашу са том причом. Убајатила се. Хоћемо нове младе снаге. Нас, младе наде, који смо набили по 40 година у буљсона и којима је отет тај период када је требало да заблистамо.

И за крај лично искуство. Хејтовао сам друге бендове из истог корпуса којем припадам. Посебно успешније. Када ми је синуло ово о чему вам сада говорим, препустио сам се и почео да слушам. Један од бендова које на прву нисам капирао и за које сам сматрао да су претенциозни, да су вероватно „везаре“, да су превише једноставни, почео сам да слушам без предрасуда и у једном тренутку сам их чуо. У једној животној ситуацији једна њихова песма ми је била баш оно што сам требао да чујем у том тренутку не би ли из те ситуације изашао на страну на коју је требало. Оставили су траг на мени.

Ја то нисам успео никада. Ако успем, сматраћу да сам испунио сву сврху мог музичког постојања. Довољно ми је да барем једну особу „чачнем“ у тренутку када треба и моћи ћу мирне душе да окачим бас о клин. Недавно сам их слушао уживо и захвалио им се на свему након тога и то је било баш врхунски.

И сад стварно за крај. Да не буде да причам само београдску причу, мало да заљуљамо и Бању Луку. КОЈИ ЈЕ ВАМА? Демофест се више не одржава??? Свирали смо на јубиларном последњем и било је врх, али ало!!! Хватајте се у памет, вратите нам највећи фестивал. Недостаје нам.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име