МИЛАН БЛАГОЈЕВИЋ: Цртица о једној софистерији

0
94

Сјећам се као да је било јуче. Бијаше 2011. година када сам се пријавио на конкурс за судију Уставног суда БиХ. Имао сам у то вријеме више од десет година судијског стажа, докторат правних наука (из уставног права као уже научне области), четворогодишњу професуру из уставног права и, размишљао сам, неће бити дрскост да се пријавим за ту највишу правосудну функцију.

Позову ме на интервју у Бању Луку, у Народну скупштину Републике Српске, јер она бира на ту функцију кандидата из Републике Српске. Одазвао сам се позиву и након обављеног интервјуа свратим у бањалучки хотел „Босна“ да се видим са познаником. Док сам сједио са њим, приђе за наш сто један бањалучки адвокат да нас поздрави.

У краћем разговору, на питање „како сам и шта има“, рекох му да сам управо био на интервјуу за судију Уставног суда БиХ, на шта ми тај адвокат без имало задршке рече: „Нећеш ти проћи, проћи ће Златко Кнежевић“. Није прошло мјесец дана од тог сусрета, а Златко Кнежевић је изабран тамо гдје се и сада налази, па су се тако обистиниле ријечи оног адвоката.

Погледам након тога Кнежевићеву професионалну биографију. Од образовања има основни студиј права и правосудни испит, а у струци је био стручни сарадник у једном основном суду, радио је у општинској управи и затим као адвокат, али му је ипак пошло за руком да буде изабран за судију Уставног суда БиХ. Тај суд ништа другачије (да не кажем боље) не стоји ни када је ријеч о биографијама осталих његових судија. Једини доктор правних наука међу њима, Миодраг Симовић, нема докторат из уставноправне области. А о осталим судијама да и не говорим много.

Сеада Палаврић је основни студиј права завршила у 30. години живота, радила је у „Термоелектрани“ Тузла, била је, како стоји у њеној биографији, „окружна инспекторица рада“ и обављала још неке функције, али нема ни дана судијског стажа (баш као ни Златко Кнежевић). Мирсад Ћеман има основни студиј права, а у струци је радио као „референт за организацију и унапређење рада органа управе“, па као шеф службе у једној фабрици „Енергоинвеста“ у Тешњу и као адвокат.

Валерија Галић има основни студиј права и правосудни испит, а радила је као савјетница и секретар прије именовања у Уставни суд БиХ. И Мато Тадић од образовања има само основни студиј права и положен правосудни испит. Тако стоје ствари и са двоје иностраних судија (Тудор Пантиру и Маргарита Цаца Николовска), док је трећи од тих странаца (Ђовани Грасо) за себе у биографији на порталу Уставног суда БиХ написао да је магистар права, без неког посебног стажа као судија у својој земљи (Италији).

Е сад, пошто Ђовани каже и да је факултетски професор права, занимљиво је за објаснити (морам признати да ја то не умијем) како магистар права може бити факултетски професор (код нас то може бити само доктор правних наука, мада, руку на срце, код нас ови транге-франге факултети фабрикују докторате који се никако не могу мјерити са италијанским магистрима права).

Зашто ја све ово написах? Учиних то због разлога који је права мука и невоља за наше друштво у цјелини. Како ћемо убрзо видјети, тај разлог је и својеврсна софистерија, а она попут сваке софистерије, па и оне о којој сам малочас казивао, не мари за истином.

Ријеч је о најновијој одлуци Уставног суда БиХ од 5. јула 2019. године, у предмету број У-23/18. У њему је предузеће за дистрибуцију електричне енергије тужило човјека за неовлашћену потрошњу струје и тражи одштету од 2.000 КМ. Кључно питање које је постављено је да ли је електрично бројило било исправно, јер тужени категорично негира да је крао струју и истиче да је електрично бројило технички неисправно, а радници електродистрибуције који су изашли на лице мјеста у записнику нису ништа навели о томе да ли је у тренутку њихове контроле бројило било исправно.

Ни првостепени суд ништа од тога није утврдио, већ је пожурио и обавезао туженог да плати електродистрибуцији као тужиоцу 2.000 КМ. Тужени се жали на ту пресуду, понављајући и у жалби да није крао струју већ да је бројило неисправно, а тужилац не нуди било какве доказе као одговор на ово питање. Међутим, као жалбени судија који је задужен овим предметом ја поред ових проблема имам још један.

Наиме, у Закону о парничном поступку Републике Српске је прописано (члан 433. став 1) да се у споровима мале вриједности (са тужбеним захтјевом који не прелази 5.000 КМ) жалба против пресуде не може изјавити због непотпуно или неправилно утврђеног чињеничног стања. Стога жалбени суд, док постоји таква одредба, не може, и поред њене неуставности, да испитује пресуду у том погледу.

Али, судија не треба да буде машина у коју се убаци прљав веш, па да га, умјесто чишћења, само додатно упрља позивањем на још прљавију (правнички казано неуставну) законску норму. Хоћу рећи, онај људски дио судије говори како у наведеној ситуацији није правилно рећи да тужени није у праву и да његову жалбу треба одбити само због тога што фелерични закон прописује да се жалба у споровима до 5.000 КМ вриједности не може изјавити због неправилно утврђених чињеница.

Такво изопачено поимање права би могло довести до повреде права на имовину туженог, јер би он у том случају био обавезан да плати 2.000 КМ, што за наше (не)прилике није мала пара, иако можда није дужан, ако је електрично бројило заиста било неисправно, а то се може утврдити само одговарајућим вјештачењем, што је пропуштено да се учини пред првостепеним судом.

И управо због тога сам се, сагласно Уставу БиХ, обратио Уставном суду БиХ да прогласи наведену законску одредбу неуставном, јер је очигледно супротна праву на дјелотворан правни лијек из члана 13. Европске конвенције о људским правима. Том конвенцијском одредбом је прописано: „Свако коме су повријеђена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду учиниле особе које су поступале у службеном својству”.

Кад првостепени суд не утврди све релевантне чињенице, тиме повређује право странке на правично суђење и право на имовину, јер је таквом пресудом првостепеног суда странка обавезана да плати 2.000 КМ које су њена имовина. Стога јој члан 13. Европске конвенције гарантује право на дјелотворан правни лијек, то јест да пресуду жалбом побија и због неправилно и непотпуно утврђених чињеница, јер Европска конвенција ниједном својом одредбом није дала право било којој држави чланици да својим законима пропише ограничење тог права, па ни ограничење, као код нас, да се у споровима до 5.000 КМ вриједности пресуда жалбом не може побијати у погледу чињеница.

Нажалост, Уставни суд БиХ, онај персонални састав приказан у првом дијелу овог текста, је 5.7.2019. године донио одлуку којом одбија захтјев, дословно навевши да је: „у оквиру дискреционог права датог држави да уреди систем држава одредила обим и границе испитивања жалбе, а сама чињеница да странка која је незадовољна донесеном  одлуком првостепеног суда одлуку више не може побијати због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања ни на који начин не доводи у питање гаранције из члана 13. Европске конвенције у вези са правом на имовину”.

Управо цитирано је не само уставносудијска софистерија, већ и срамота за правосудну заједницу и државу, јер је буквално измишљена норма, какве нема ни у Уставу ни у Европској конвенцији, да наша држава наводно има дискреционо право да одреди границе испитивања жалбе. Тиме су судије, па још уставне, тако грубо удариле шамар не само странкама из конкретног предмета о којем је ријеч, већ и Европској конвенцији која, како смо видјели, такво право не даје ниједној држави.

Такав шамар не може тражити (нити добити) оправдање ни у оскудном професионалном backgroundu судија Уставног суда БиХ. Напротив!

(аутор је судија Окружног суда у Бањој Луци и редовни професор уставног права)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име