МИЛАН ЈОВИЋ: Шта ће стоматологу тумор јетре?

0
111

Марко: У ком нивоу тијела се налази бубрег?

Никола: Како ја то да знам…

Марко: Па добио си десетку из анатомије!?

Никола: Ах, то је било прије три године.

Шта сматрам под едукативном селекцијом? Комплетан образовни систем моје државе. То је једноставна прича која се мора објаснити комплексно уз покушај да дочарам примјерима.

Још од првог разреда основне школе тјерају те да научиш одређену количину информација коју ћеш да презентујеш свом учитељу. Ако будеш успјешан у томе, добићеш добру оцјену. Цјелоукупни циљ учења је да се нешто научи – по дефиницији. Но, то што си „научио“ већ сутра не знаш. Тако да сам себи још тад постављао питање зашто ја ово уопште учим.

Селекција је разврставање на оне који су вриједни, подобни и на оне који нису, разврставање људи на оне који пролазе даље и на оне који не могу то да ураде.

За дјецу се апсолутно слажем да је потребна велика количина информација које ће њихов мозак да обрађује да би стварао интелектуални капацитет и напредовао. И то видим као евентуално једину позитивну страну нашег едукативног система. Но, то се може постићи на разноразне друге начине које не подразумијевају вишегодишњи притисак са стране родитеља и учитеља на дјецу, на младе.

Послије основне слиједи средња школа и исти концепт. Свакодневно учиш информације које ће ти требати за сљедећи дан и које ћеш након тога заувијек заборавити. И, за све то вријеме, они који су остваривали добре резултате и били вриједни, стећи ће прилику да упишу добар факултет по неком правилу. Али проблем је у томе што и они који су једва прошли биологију првог разреда, а и они који су добили одличну оцјену, на крају знају исто. Односно, не знају ништа. Једни никада нису ни унијели те информације у главу, а другима су оне веома убрзо послије одличног успјеха „испариле“ из главе.

Зато – понављам – наш образовни систем није учење него селекција. Селекција на вриједне који ће моћи даље и селекција на оне мање вриједне који неће. А и једни и други не знају ништа, јер су у том мору предмета били раштркани на све стране.

На факултету сам доживио исту причу. Причам искључиво о медицини. У првој години десет предмета и исти концепт – студенти који науче одређену количину информација напамет и затим је добро презентују професору. Већ у другој години медицине, у најбољем случају пет одсто тих информација је остало у глави. Но и то полако испарава.

И кад мало размислим, ако би студент шесте године требао да полаже анатомију или хистологију (предмете прве године), не би остварио ни десет одсто успијеха. А исти тај ће сутра бити доктор. Наравно, није кривица у њему, био је принуђен да наредних година учи гомилу небитних предмета који му никада неће требати, гомилу информација, па није имао времена понови оне корисне.

Логички гледано, не може сваке године један факултет са 100 уписаних у генерацији да изњедри 100 доктора након шесте године. То би било презасићење. Зато је и ту направљен систем селекције, гдје те не пуштају даље ако не знаш најситније детаље. И само ти што науче те најситније детаље заврше у року, да би на крају од тих 100 уписаних, након шесте године факултет изњедрио 15 доктора.

А вјерујте ми на ријеч, и једни и други знају исто о анатомији, хистологији, патологији и сличним предметима који се уче на ранијим годинама. И једни и други могу да обављају посао доктора опште праксе којем је данас једини задатак да преусмјерава пацијенте специјалистима и продужава лијекове.

Но, ту лежи сам концепт селекције. Учи милионе информација које ти никад неће требати и које ћеш убрзо заборавити да би био дио позитивне селекције. Тачка.

На основу мојих сазнања, у страним земљама постоји нешто што се зове усмјеравање. Још од малена или евентуално од средње школе, ђак је усмјерен да учи само оно што би могло да му буде потребно у његовом послу. Ако студира математику, не треба му биологија, ако студира биологију, не треба му математика. Код нас и једни и други су принуђени да полажу и једно и друго. Стоматолози уче о туморима јетре. Баналан примјер.

Можда је баш то разлог за доста већи и бољи напредак страних земаља са добро развијеним системом. А можда се ја варам?

Концепт селекције представља моје виђење едукативне реалности у којој смо принуђени да дјелујемо и остварујемо циљеве. На нама самима је да се потрудимо да будемо дио позитивне селекције и ту је крај приче. Све остало је неуспјех. И тако добијемо посао за који је способан и наш колега који је запео на трећој години. Но, тако функционишу ствари. То је чињеница коју не можемо оспорити и због тога је на нама да се прилагодимо.

Опростите створитељу и родитељима што сте принуђени да живите у земљи са оваквим едукативним системом и дајте све од себе да будете дио позитивне селекције.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име