Милан Ракуљ: Деценија без Ђуре Дамјановића

0
179
foto: nezavisne.com

Прошла је деценија од смрти Ђуре Дамјановића, јединог живог писца којег сам познавао. 

Можда сам, заправо, знао и знам још неке, али само када бих Ђуру угледао, осјетио бих оно што је осјетио Јесењин када је први пут, по доласку у Петроград, видио Блока.

„Кад сам угледао Блока с мене је капао зној, јер сам први пут видио жива пјесника“, Јесењинова је мисао које сам се сјећао готово при сваком сусрету са Ђуром Дамјановићем у биртији Филозофског факултета. Било је то за мене срећно, бруцошко доба, а за Ђуру отаљавање посљедњих година живота када је већ дигао руке од свега.

Биртија је била у подруму зграде гдје је данас смјештена Академија наука и умјетности Републике Српске. Дневна свјетлост је допирала тек у једну од три просторије и сијалица је увијек шкиљила.

Оног тренутка када настане мрак, знало се, низ степенице силази Ђуро Дамјановић. Ритуално је дланом гасио свјетло, јер се тетурајући увијек држао за зид на којем је уграђен шалтер.

Да ли смо више књига прочитали у читаоници или пића попили у биртији Филозофског, дилема је која и данас мучи моју генерацију, и из приложеног је јасно да смо Ђуру Дамјановића обожавали.

Тако је заправо било са неколицином нас који смо факултет уписали, како је знао рећи Ђурин сабрат Милан Ненадић „да усавршимо стил, а не да касније предајемо дјеци по учионицама“.

„Мали, шта студираш?“, питао ме Ђуро често.

Када бих одговорио „Српски језик и књижевност“, он би се обрадовао и рекао „и ја исто“. Оваква реплика репризирана је бар десетак пута при нашем сусрету.

Писац чијим се причама судило, бивши младић који је тираж „Антологије послијератне приповијетке у БиХ“ послао на рециклажу у Инцел, земљак и друг Бранка Ћопића чију су причу „Голимјесто“ бранили и Ђопић и Скендер Куленовић и Данило Киш, а нападале је обичне фукаре којима се данас не зна за имена, често је по старе дане сједао за сто са нашим професорима, али и са нама.

Сједао је, заправо, са сваким ко би му наручио пиће.

У тим сједељкама замуцкивао је и понекад није знао ништа да каже, али ако неко погрешно крене да говори Његоша, одмах би устао и исправљао га.

Стихове „Горског вијенца“ и Кочићеву прозу чувао је негдје дубоко у себи и ова књижевност боље га је служила него оријентација у простору.

Од Ђуре смо научили да не морамо бити опијени само пићем, него и литературом. Једна од омињених књига из тог доба ми је управо Ђурин „Једнодневни дневник“. Чини ми се, тада је управо објављено четврто издање овог дјела, написаног за један дан, у којем Ђуро из првог лица приповиједа путовање возом од Београда до Задра.

Приповједача, у овом другом граду, зауставио је милиционер и тражио му личну карту. Када је овај рекао да нема, орган реда заповједа да из џепа извади бар возачку дозволу.

Шта, ниси положио вожњу, заповједништво се претворило у вапај полицајца када је видио да нема како легитимисати случајног госта његовог града.

Нисам положио вожњу, полагао сам неке друге испите, поентирао је јунак Ђурине књиге, лично Ђуро Дамјеновић.

Моје друштво и ја, такође, нисмо излазили на возачки испит, али испити код Луке Шекаре, Миљка Шиндића, Миодрага Вулина били су права посластица. Сваки положени испит, разумије се, залијевали смо у то вријеме, али оно што је радио Ђуро Дамјановић није подсјећало на пијанку него на строфу Тина Ујевића: „Много година када нисам живио/ јер сам престао доживљавати, /и појам се о животу искривио/ те сам могао на улици спавати.“

У тој и таквој ситуацији, чак ни ми нисмо понекад могли разумјети разлоге за Ђурино боемство. Тин Ујевић је за Ђуру Дамјановића вјероватно био аматер у боемији, а зашто је то било тако нико са сигурношћу није знао.

Једни су причали да се Ђуро пропио након што га је ауто ударило у Београду, други да пије јер нико у Бањалуци не цијени то што је оставио породицу у Србији и што је дошао да буде морална подршка свом народу на почетку рата у Босни и Херцеговини. Све у свему, он о овоме није причао, нити је подносио било какво сажаљење, већ на питање зашто пије кратко и јасно је одговарао „лакше је пити него писати“.

На свакој чаши
са грбом, на Врбасу, града
његов лик угравиран
смијеши се и говори
лакше је пити него писати,
као да је сијед и пропао
једини схватио истину
док на прекрштене ноге
пада му пљувачка са браде,
убјеђује нас –
захухтале поете
– да га више не занимају
папири који ће биљежити
и људи који ће слушати
његове јаде.

Овај пјесмуљак забиљежио сам у књизи пјесама „Глуви путник“.

Књига је објављена тачно годину дана након смрти Ђуре Дамјановића, а пјесму о њему критиковао је пјесник и новинар „Политике“ Зоран Радисављевић.

„Иди бре“, рече ми усмено једном приликом Радисављевић, „па и о теби ће неко да забиљежи како балиш пијан, па шта ћеш онда“.

Радисављевићу нисам ни покушао објаснити да се ту не ради о изругивању него о опису Ђурине дионизијске страсти, јер пјесма има онолико тумача колико је људи прочита. Да ли бих је у збирку пјесама уврстио данас не знам. Знам само да ме је Ђуро док је био жив питао, колико пјесама планирам уврстити у збирку. Када је чуо да помињем седамдесетак, без да је прочитао и видио пјесме, рекао ми је да књигу упола смањим. Иако га нисам послушао, вјероватно је био у праву.

Прошло је десет година од смрти Ђуре Дамјановића и ја данас, деценију старији, сјећајући се овог писца сјећам се и своје младости и година студирања. На трећој години студија, моју већ поменуту читалашко-биртијашку генерацију, Ђурина смрт јако је погодила. Умро је тако што је заспао у снијегу и сличност између његове и смрти Јевташа из проповијетке „Јевташ кад дође зима“, била је невјероватна. Ђурин лик Јевташ, човјек је који је ишао од куће до куће и гријао се зими крај туђих пећи, све док му сељани нису почели затварати врата пред носом. Да је својом причом и Јевташ гријао душе сељанима, они су то схватили тек када их је одбачен напустио. За Ђуру се такође може рећи да је био одбачен. Заборављајући да Бањалука послије Кочића није имала тако значајног писца као што је Ђуро Дамјановић, како поједини конобари, тако и понеки издавачи и бивше колеге затварали су му врата пред носом. Једина разлика имеђу њега и Јевташа јесте да се Јевташ објесио, а Ђуро је, иако се нико није вратио да то потврди, умро најљепшом смрћу, јер за смрзавање у снијегу, не знам са каквим доказима, управо тако тврде.

Нешто више од годину дана послије смрти Ђуре Дамјановића, након што сам објавио горепоменуту књигу, расписан је конкурс за награду са његовим именом. Био је то једини књижевни конкурс на који сам се икада у животу пријавио. Требало је послати три примјерка књиге објављене у 2010. години, а да је из домена поезије, прозе или есеја, жанрова у којима је Ђуро Дамјановић писао.

На моје изненађење награду са Ђуриним именом добио је Предраг Гуго Лазаревић. Зашто Гуго, побогу, па он је старији од Ђуре?

Пјесник Мићо Савановић причао ми је да је написао пјесму о Ђури Дамјановићу и када је исту кренуо да поклони овом, Ђуро му је одбрусио, „шта ти пишеш пјесме о мени, када си старији од мене“. Замишљам сада како негдје на „оној страни” Ђуро говори сад већ такође покојном Гуги, „шта ће теби моја награда, када си ти старији од мене“.

Сљедеће године награду је добио Рајко Петров Ного, Ђурин генерацијски друг, да би признање након тога било угашено. Умјесто да додјелом награде угледним именима жири Удружења књижевника Републике Српске постигне жељену репутацију признања и имена Ђуре Дамјановића, из ко зна каквих разлога постигнут је супротан ефекат. Прије неколико година сам писао, баш поводом годишњице смрти Ђуре Дамјановића, да се шушка о оснивању задужбине са Ђуриним именом, као и о штампању сабраних дјела овога писца, али од тога смо данас као друштво нажалост даље него икада.

Пантелија Дамјановић брат Ђурин, требало је Николи Париповићу да повјери посао приређивања Ђуриних сабраних дјела, али, као и увијек, испријечио се финасијски моменат. Због истог тог момента, све су прилике, и награда Удружења књижевника Републике Српске више није Ђурина, него безимена.

Бањалучки књижевници данас воде полемику око тога како им се зове удружење, да ли је то Удружење књижевника Републике Српске или Удружење књижевника Српске, а Ђуре се још понеко сјети у кафани или му запали свијећу у родним Голешима.

„Мали, гђе си ти оно рођен?“, у живом сјећању видим Ђуру како ми поставља ово питање, а како и не би видио, када је и њега поставио бар десет пута.

„У Ливну, Ђуро“, одговарао сам му.

„Ех, проклето Лијевно“, цитирао би без грешке сваки пут стих из „Старог Вујадина“.

Ех, проклета Банова Лука, Ђуро, сад бих му рекао да ме може чути, када за десет година није успјела иштампати не сабрана ти дјела, него нити једно издање неке књиге.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име