Милко Грмуша: Све нам је тренутно у минусу

0
375
Milko Grmuša

Генерални секретар Партије демократског прогреса Милко Грмуша годинама промишља политичку свену у БиХ и у Републици Српској. Био је дио СДС-а, потом и Напредне Српске, а сада је „ударна песница“ опозиционог ПДП-а. 

У разговору за ИЗВОР Грмуша открива зашто се вратио и трећи пут у политику, да ли су СДС и ПДП требали да прихвате понуду СНСД-а и да ли је тачно да је бивши Савез за промјене позапошљавао кога је стигао у државне институције.

Зашто би неко вјеровао (младом) политичару који је промијенио три странке?

Не тражим ни од кога да ми било шта вјерује. Никада нисам радио у јавном сектору. Нити планирам да радим. Нити планирам да идем на неку функцију. Никада нисам имао проблем да кажем шта мислим.

Све што сам раније говорио и писао, говорићу и писаћу и даље. Све за шта сам се раније залагао, залагаћу се и даље, био у ПДП-у активан или пасиван члан. Најважније је да имамо људе који се боре за то да се реализују одређене идеје и принципи.

Шта то значи? Које идеје и који принципи?

Мени ће бити лакше да живим у уређеној Републици Српској. Најсрећнији бих био да никада не морам да се бавим јавним послом и да могу да се бавим приватним послом, као што се већ и бавим, али у далеко уређенијој земљи.

Након партијске епизоде са СДС-ом били сте разочарани. Тада сте говорили да се више нећете бавити политиком. Зашто се „џедај вратио“?

Сплет ничим изазваних околности. Сарађивао сам са Адамом Шукалом док је он био у СДС-у и након што је направио Напредну Српску. Сарађивао сам с њим и када је он направио споразум са ПДП-ом.

Нисам планирао никакве посебне ангажмане у ПДП-у док се двије партије нису договориле. То је уједно одговор и на питање „зашто трећа странка“. Сарађивао сам са Шукалом. Хтио сам да помогнем и њему и Браниславу Бореновићу.

Нисте ништа тражили?

Нисам. Нисам тражио ни да будем генерални секретар.

Али сте то невољко прихватили?

Ружно је рећи невољко. Нећу да се тако односим према странци. Перица Бундало нам је у једном тренутку скренуо пажњу на то да је он шеф посланичког клуба, да је потпредсједник партије, да је генерални секретар и да је већ двије године на тим позицијама. Замолио је да му помогнемо и мало олакшамо.

Да ли су СДС и ПДП исправно одлучили када је у питању позив СНСД-а за формирањем власти на државном нивоу?

Све политичке партије требају да имају политичке и националне циљеве које проистичу из њихових програма. Реализација тих циљева је разлог бављења политиком, а не пуко учествовање или неучествовање у власти. Понекад је можда боље не бити у власти него бити под било каквим недефинисаним критеријумима. Да се одмах разумијемо – мислим да би било боље да ПДП ни протекле четири године није био у власти на бх. нивоу.

Зашто?

Зато што нисмо успјели да на нивоу БиХ пронађемо партнере с којима бисмо могли ићи напријед.

А унутар странке сте имали такве кадрове?

Република Српска нема довољно кадрова да учини све што је потребно. То је мој став. Није партијски. И јасно вам је из тог одговора да ниједна странка нема сама довољно материјала. Богами ћемо сви морати добро да засучемо рукаве. Мораћемо да одемо у бијели свијет и да се извинимо свима који су отишли из ове земље, а онда да их замолимо да се врате и да нам помогну са својим познанстима и искуствима.

Они који су претходне четири године критиковали рахметли Савез за промјене истицали су двије ствари: мањак националног програма и инсталирање својих кадрова у Сарајеву?

ПДП има један од најозбиљнијих и политичких и националних програма. Он је објављен у октобру 2017. године под називом „Програм обнове Републике Српске“ са јасним и прецизним проблемима и рјешењима у области економије, демографије, социјалне политике.

Тај програм је прошао доста незапажено. Не знам шта је разлог томе. Претпостављам да смо ми криви, јер нисмо довољно комуницирали. ПДП Републику Српску види као један мудар и паметан фактор који користи своје уставне капацитете унутар БиХ.

Географске везе са Хрватском и националне везе са Србијом нам омогућавају да доминирамо овим дијелом Балкана. Нас у овом тренутку има 800 или 850 хиљада у Српској. БиХ има око три милиона грађана, Србија око седам милиона, Хрватска три-три и по милиона.

Ако будемо мудри и паметни и ако уграбимо прилику и ако будемо доминирали Босном и Херцеговином, а можемо то да учинимо, ако користимо снажну националну позицију према Србији, ако користимо панонску и јадранску трансверзалу – можемо да значимо много више него што бисмо значили без свега тога. Тренутно су нам све те карактеристике у минусу.

Да ли Република Српска сада влада Босном и Херцеговином с обзиром на полуге моћи које има СНСД?

Мислим да не влада довољно. БиХ ми се чини као брод без кормилара којим нико не управља, а понајмање они који се у њу свакодневно куну. Имам осјећај да они највише раде на томе да је сваким даном буде све мање.

А запошљавање у Сарајеву?

Постоје чињенице и статистике које говоре о томе колико је радника запослено у институцијама на бх. нивоу. Евидентно је да је било мање запошљавања него у претходним периоду, али се у то треба увести реда.

Како?

Сви ми треба да се погледамо у очи и да видимо да ли хоћемо друштво у којем ће најспособнији долазити на најодговорнија мјеста или желимо друштво у којем ћемо играти игрицу „хајде да се мало преживи“.

Прије три године сам написао један текст о јавним конкурсима. Било је то пред локалне изборе 2016. године. У „Независним новинама“ је објављен текст како нека партија условљава једног кандидата за градоначелника тим и тим мјестима.

По постојећем Закону о локалној самоуправи је јасно дефинисано како неко може постати начелник. Иде се увијек на јавни конкурс. А сви знамо да је то предмет подјеле политичког плијена. И зашто се играмо хипокризије? Закон каже да треба конкурс, а пракса каже да то договарају странке.

Да тужилац добро ради свој посао, одмах би требао да дође у те странке и да их пита како то раде. Ту хипокризију треба разбити тако што ће се дефинисати шта припада политичким партијама.

разговарао: Горан Дакић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име