МИРСАД КЕБИЋ: Guten Morgen – Ћевапи су љепши од „икаровог“ нареска

0
152
naslov

Бројање времена је константа од настанка дуњалука. Свуда оно има своје лимите од–до или прије-послије. Код нас у Босни и Херцеговини већ деценијама главна одредница је рат. Проклета ријеч око које се све врти.

Тако и вријеме. Они који данас тамо надниче за цркавицу, њихова једина и главна одредница је плата. У том погледу календар је флексибилан. По сјећању на ранија лична искуства, неријетко се знало дешавати да у између двије плате продју два, а некад и више мјесеци. Медијe и имена одговорних за то нема сврхе више да спомињем. Путоваће и они, па ко им халалио-халалио, а свакако то није тема приче.

Елем, ријеч је о бројању и мјерењу времена. Тако ми у дијаспори, срећом, ријетко га мјеримо у контексту рата. Најчешћа одредница је годишњи одмор. „Urlaub“ је окосница око које се све врти. Годишњи је мотив који подстиче како претурити све тегобе и нестрпљење између два интервала. Нема куће без календара на којем нису подвучене црте и испланирани доласци.

Неко за „урлауба“ иде на море, неко се радује одмору у планинама, а за мене то значи само једно: „Ићи кући“. Ићи кући значи баш кући. У Прњавор, гдје и јесте. Са тим ићи кући подразумјева се и све оно што одмор укључује. Срести најмилије. Обрадовати се мајчином загрљају, очевом тапшању по рамену, заједничком ручку, сусрету с најмијима. Уживати у љубави. У међувремену скокнути до Бање Луке, попити кафу с јаранима, огледати се у Врбасу.

Оно чему се сваки дијаспорац потајно радује, а мало који ће признати да јако за тим чезне, јесте да поједе коју порцију ћевапа. Безбели, бањалучких. Против других немам ништа против. Травничке слабије волим због браветине у њима, а сарајевски ми нису близу. Осим тога, мало који су бољи од „Мујиних“ код кина „Козаре“. Није то више ни ствар навике, нити носталгије. Ријеч је о једном сасвим обичном гушту који вам постане неозаобилазан фрагмент цјелокупног ужитка.

Знам, нисам једном чуо какве приче бију дијаспорце. На исти рачун и сам сам збијао шале као да је јуче било. Али и нас треба разумјети. Не би вјеровали да у шалама које се дијаспорцима пришивају како би их описали великим шкртицама, лежи гомила бесмислица. Разумјеће ме ко се буде нашао и тамо и овамо. Но да се врнем на ћевап.

Као неко ко се већ пар година снашао у „мецгерају“, докучио сам у чему је квака – ћевап, примјерице у Њемачкој, не може оном „Мујином“ ни момак бити. Просто, ријеч је о фашираном месу. Тамо по закону фаширано месо смије у употребу само и само, и поново само, уколико је фришко. У сваком другом случају ризик укључује ригорозне казне. Стисни, па га остави да преноћи не би ли ћевап испао како треба. Значи, заборави.

Дакле, „урлауб“ је нама, ни мање ни више као мали празник ужитка и љубави. Барем је тако у машти и чежњи. Таква је намјера и жеља. Барем док се не пређе Сава. Тако управо ових дана дјелић годишњег проводим код куће. Умјесто ужитка како доликује, био сам принуђен да ћевапе код куће пржим у тави. Дијелом је и киша кривац, јер је спријечила „грилање“.

Кад кажем принуђен, не мислим да ме ико силом натјерао, већ ради тога што ми присједоше тамо гдје их најчешће волим појести. Није да нисам покушао, али због ратних тема нисам имао воље. Умјесто о љубави, неколико гласних младића у ћевабџиници је најнормалније прижељкивало неки нови „Krieg“.

Прерачунах се. Па није давно било откад сам отишао, а рат се најчешће спомињао као временска одредница. Ова група, отприлике мојих вршњака, причало је о ратној тактици. Не хтијући, прича је уши парала, а сваки залогај је бивао све горчи и теже је низ грло силазио. Слушао сам у невјерици. А невјерица је бивала још већа с обзиром на то да су наречени о рату причали најномралније, као ја вама о ћевапима. Нисам, заиста, више имао воље.

Таман кад би све лоше било у мом одласку, једно је добро, а то је да сам се далеко одмакао од сличних прича, размишљао сам. Људи које сам чуо, почетак деведесетих су замаптили без сумње. Са сигурношћу тврдим да нису били близу првих линија и очлима гледали тактичке игре смрти. Јер да јесу, не би тако лежерно о истом разговарали, сматрам.

А зашто? Зашто мржња умјесто љубави, зашто крв умјесто меда и зашто, напосљетку, не дај Боже, поново буђави „икаров“ нарезак умјесто топлих ћевапа? Безброј питања, а моја логика одговора на њих нема. Могу рећи, нека нам је Бог Свемогући на помоћи с нама какви смо!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име