Тихомир Левајац: Највећи непријатељ српског народа је српски народ

0
259
Tihomir Levajac

Бањалучки књижевник Тихомир Левајац објавио је 2011. године „Причу која лута свиетом“, јединствену књигу у којој је кратка исповијест учитељице Пучке школе Добриле Мартиновић о покољу ђеце у Мотикама 1942. године преведена на 18 свјетских језика.

Осам година касније Левајац је ову причу транспоновао у монодраму коју је недавно, на дан када се обиљежава покољ у Дракулићу, извела глумица Народног позоришта Републике Српске Раденка Шево.

Када сте и зашто писали „Причу која лута свиетом“?

У марту месецу 2003. године, назвао ме власник листа „Кишобран“, који у Ванкуверу излази, Драган Андрејевић, којег лично знам. Каже да ускоро, у мају месецу, у Бањалуку, треба папа Јован ИИ Војтила да дође, па да му у вези те посете неку причу пошаљем. Ја Драгану кажем да нисам новинар, а он моли. Те папа је светски позната личност, па је значајна посјета, договорена са властима Републике Српске, корак ка зближавању народа, и религија, и томе слично.

Кажем да ћу погледати, али да нисам сигуран да ћу његову молбу услишити. Тај телефонски позив био је повод да почнем да у средствима јавног информисања истражујем зашто папа у Бањалуку долази, шта штампани медији пишу, шта електронски јављају, а шта народ говори.

Сазнам да папа долази да у самостану Петрићевац лаика Ивана Мерца прогласи блаженим, и то на мјесту гђе је 6. фебруара 1942. године донесена одлука да се сутрадан, у околним селима, Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, српски живаљ побије.

И да усташе у тај покољ води Вјекослав Филиповић, фратар тог истог самостана.

То се и догодило. Сутрадан је, за један кољачки радни дан 2 300 људи, жена, ђеце, православне вјере побијено, а у Народној пучкој школи у Шарговцу 52. ђеце грко-источњачке вјероисповести, од седам до 12 година.

Папа има право да некога свога блаженим учини, али када је већ ту дошао, зашто није отишао три километра од самостана да се невиним жртвама поклони, да им пошту ода? Ако није знао за то, зашто му нису рекли? Ватикан је најобавјештенија установа на свијету! Је ли већи злочин сакрити злочин од самог злочина?

Све ме то испровоцирало да напишем причу у облику писма које несрећна учитељица, Добрила Мартиновић, са оног свијета, папи пише. Тако је настала „Прича која лута свијетом“. Она је кратка, има само четири странице.

Прича је у међувремену постала монодрама. Како је до тога дошло?

Почетком 2017. године, из Министарства за борачка питања тражили су да ја ту причу скратим, да би је глумица Народног позоришта, Раденка Шева, на годишњицу покоља, 7. фебруара, на Спомен обиљежју у Дракулићу, извела у трајању од десетак минута. Ја сам то урадио, и када сам Раденки скраћену верзију донио, она је рекла нешто што ме изненадило: „Професоре, када би сте ви од ове приче монодраму направили, ја бих је тако радо играла?“ Зашто би је играла? „Па, је л’ видите шта нам раде? Нама је остало да се с њима само помоћу умјетности боримо!“

И како је ишло писање монодраме?

Тешко, јер сам мало знао о несрећној учитељици Добрили Мартиновић. Послије силних перипетија дошао сам до неких података. Да је Добрила рођена у Бањалуци, у Улици фра Грге Мартића, од оца Алексе, писмоноше, и мајке Даринке, рођене Црепајац, да је Учитељску школу завршила у Бањалуци, да се као Српкиња запослила у Народну пучку школу пошто је претходно у присуству два свједока потписала присегу да ће у сваком тренутку промицати НДХ и његовог поглавника Анту Павелића, да је послије рата, да о покољу не би причала, бачена да ради, прво у Цазинску крајину, а онда у Шипраге, богу иза ногу, да је полуђела и најзад умрла.

У чему је суштинска разлика између приче и монодераме?

Догађај је исто. Прича је краћа, монодрама много дужа. У причи доминира прича, писана усташким правописом, језик, чињенице, у монодрами поред свега тога, има доста визуелних ефеката преко видео-бима, звучних, а све оно што се са више чула доживљава снажније делује.

Зашто је српска књижевност након Другог свјетског рата остала без свједочанстава о страдању сопственог народа током те крваве четири године?

Не знам, тешко је на то питање одговорити.

Зашто?

Зато што је тако рећи немогуће српски народ објаснити као народ. Рецимо, како је могуће да српски народ два пута у једном вијеку прави државу са народом који га два пута од Вардара па до Триглава коље, о врбе вјеша и у јаме без дна баца? Да прави државу са народом који је само у прошлом рату тисућу хиљада Срба побио?

Или, зар је требао распад Југославије да се догоди да бисмо ми Срби проговорили, да бисмо сјећања есхумирали, да бисмо своја стратишта почели да обиљежавамо?

По свему судећи доста је и до нас.

Није далеко од истине ако кажем да је њавећи непријатељ српског народа српски народ.

Монодрама је премијерно изведена на дан покоља на месту где се покољ догодио, у Основној школи у Шарговцу. Да ли ће бити играна и даље?

Премијери монодраме присуствовали су скоро сви представници основних и средњих школа Бањалуке, односно чланови историјских секција са својим професорима. И сви су, послије премијере изразили жељу да и остали ученици ову монодраму виде. Раденка је рада да тим захтјевима удовољи, ако се за то створе услови. Пошто школе немају адекватне сале, остало је да се изнајми одговарајући простор. Дом омладине или Бански двор, којима град управља. Надамо се да ће се и то техничко питање ријешити како би се што више бањалучке омладина упознало са исторојом свога завичаја. А требала би да се и за грађанство одигра бар једна представа. На десетине људи ме питало да ли ће представе уопште бити. А постоји и приједлог да ова монограма обиђе и већи дио Републике Српске.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име