NINA DAKIĆ: A sunce ti lebovo, kako je lepo!

Da sam ptica
i da imam krila
ja bih cijelu
Bosnu preletila.
Letila bih,
nikad ne bih stala
dok se Bosne
ne bih nagledala.

Narodna pesma kaže, ja potpisujem.

Volim planinariti. Uvek sam volela da šetam. Sama ili sa prijateljima. I uvek sam patila što svi moji školski drugari za vikend idu kod bake i dede na selo, dok je moje selo u drugoj državi, samim tim i nedostižno do raspusta, daj Bože.

Sada znam da sam zapravo patila ne samo za bakom i dedom, već za svim onim odlascima i istraživanjima prirode koja je okruživala kuću u Dalj planini (otkud planina u ravnici pitamo se, slutilo mi od malena putešestvija u zrelom četvrtom desetljeću)… Ne znam da li sada nadoknađujem, ali da uživam – i te kako.

Ni slutila nisam da će mi penjanje po brdima i planinama doneti toliko sreće i zadovoljstva, tek zadovoljih davnu (i stalnu ) želju da guzica vidi puta. Ako ne do Istanbula, Fesa i Marakeša, a onda do Mrkonjića, Mliništa, Tuzle, Bihaća i planina koje ih okružuju ili se nalaze u njihovoj neposrednoj blizini.

Za Konjuh sam čula usput, nisam se dvoumila oko prijavljivanja za akciju, daj sve i daj odmah, jedino crnilo pred očima je bila satnica polaska ka inoj planini: pola četiri ujutro! Well then… No sleep for the wicked. No, ne mari! Kao što već i ptice na grani znaju, spavam u busu… Ali ne ovaj put, kljucala sam celim putem…

Zora i jeste, hotel radi, daj još jednu kafu, sikterušu, Žare sedi pored, deder se nasloni malo, sklopi oči, neće da ti škodi. Sounds like a nice, romantic morning, doesn’t it? Hormonski trik i optička varka! „Oni“ ženski dani su pokucali na vrata malko ranije nego što su trebali, potop u najavi, kosmička sreća pa sam se, neznano zašto (sluteći valjda) pripremila i spakovala u ranac potrepštine neophodne za preživljavanje te apokalipse… I bome preživela.

Blaga magla nas je dočekala po izlasku iz hotela, ali radovali smo se suncu tamo negde oko podneva, jer, kako nam reče Dževad, vodič kroz ovu divnu planinu, naručio ga je samo za nas. Uz pozitivnu energiju i ljubav koju nam je preneo – krenusmo.

Par kilometara cestom, stigli smo do planinarskog doma Varda, Banovići, gde smo imali priliku da na mapi planine vidimo grebensku rutu koju smo se spremili da pohodimo. Iako nas je magla i dalje pratila, lepote Konjuha su veoma rano počele da se pokazuju. Na sve strane vrijes iliti vriština, prelepa višegodišnja biljka iz porodice Ericaceae. Zimzelenih listova, zvonolikih, ružičastih cvetova formiranih u grozdove, ova biljka rasprostranjena je u celoj Evropi i Maloj Aziji, od brežuljkastog do planinskog područja, te je odlična medonosnica čije cvetove rado posećuju pčele, a koristi se i u narodnoj medicini kao protivupalni i antibakterijski pripravak (po nekim narodnim verovanjima čaj od vrijesa dobar je za potenciju).

Deset sati hoda, 24km pređena, pogled na travu Konjuha podsećao me na morsku travu, onu travu koja se prostire plažom nakon što se more povuče, travu iz filma Third star i pesmu Follow you down to the red oak tree i melanholični glas Džejmsa V. MekMorova. Lirska Irska.

Pored vrijesa pozdravile su nas ljubičice, šafran i nemali broj stabala pomilovanih gromom, a na tlu smo već sada imali priliku da vidimo još nešto po čemu je ova planina poznata -peruniku koja je lagano počela da se pomalja iz zimskog sna, a koja leti još više obogati greben Konjuha.

Čitav pejzaž ove planine podseća na slikarsko platno oslikano blagim, pastelnim tonovima koji vas mame, vuku i obuhvataju, ne dozvoljavaju vam da se otrgnete, da odvojite pogled od lepote koju pruža. Konjuh ne dopušta da zatvorite oči i začepite uši, jer ne želi da propustite ijedan nalet vetra koji nosi miris borovine.

Konjuh vas zove da uronite u visoku travu i vrijes i zaspete i sanjate o domu, otadžbini, mladosti, ljubavi i, u ovo ludo vreme, mnogi bi rekli – kafani i prijateljima i pesmi i veselju. Mada, moram priznati, nama iste nikada ne manjka (što je Janika Balaž bio Zvonku Bogdanu – nama je Marko). Kolika god nadmorska visina bila, pesma nas prati. A u pljoskama sigurno nije čaj od nane.

Konjuh, za one koji ne znaju, nalazi se blizu Tuzle. U podnožju planine smešteni su Banovići, sa bogatim ležištima lignita. Masiv Konjuha pokriven je gustim šumskim zajednicama u kojima prevladava crnogorica (bor, jela, smrča), te bukva, javor i hrast. U šumama ove planine mogu se naći mrki medved, srna, divlja svinja, vuk, lisica, tetreb, poskok, šarka i belouška. Konjuh pripada gorju Dinarida i od 2009. godin, deo područja proglašen je zaštićenim pejzažom. Konjuh je takođe jedina planina na kojoj nema mina i na kojoj se tokom rata nisu vodile nikakve borbe.

Na Konjuhu postoji više nekropola stećaka, a samo u opštini Kladanj poznato je preko 500 stećaka.

Pitam se, dok pišem, da li uopšte uspevam čitaocu ovih redova dočarati lepote planine, pejzaža, neba, miris šume ili tek ugažene trave. Sklopite li oči na tren dok čitate i pokušavate li zamisliti da ste tamo, ovog časa, da se uverite da Nina ne laže, da ne lupa kada kaže da je svih deset sati hoda govorila: „A sunce ti lebovo, kako je lepo!“

Kucnuo je čas, da se proleća čuje glas! Nema vremena za gubljenje, proleću je vreme!, kaže Đole proleće, a Konjuh sluša i sluša i sluša i odlučuje da se povinuje, pruža nam svoje ruke i uvlači nas u sebe, pesma se ori, Dževad je ispunio obećanje: sunce sija ko tepsija, greje nas i miluje. I ne primećujemo da je počelo da zalazi, da se ovoj romansi bliži kraj, samo blagi bol u kolenima napominje da sve što je lepo ima kraj i da smo nadomak etno-avlije Mačkovac gde nas čeka – šta? Topla čorba i muzika. Uživo. Na uvce.

A Konjuh? Njemu ostavljam par devojačkih redova:

Kad te neko bude pitao
ko ti ovaj spomen pisao,
ti mu reci, dušo slatka:
Jedna mala Daljčanka.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime