NINA DAKIĆ: Are you an idiot? No sir, I’m a dreamer

Tamo gde se petrovački sirac i basa tope na nepcima, kosačka džigerica omamljuje mirisom i ukusom, tamo, koji metar više, uzdiže se planina koja me je još početkom godine osvojila, kupila na prvu, u oluji i pod snegom. Osječenica. 

Šumom se valja miris srijemuša. Nisam ljubitelj smrdljive đakonije. Ni zeleno ne volim, ali zelenilo koje je obavilo put i sfumato oslikan maglom prizvali su u misli vilenjake, trolove i Družinu prstena i donele neki novi svet u predeo zapadne Bosne.

Omeđena kanjonima reke Une i njene pritoke Unca, te poljima Medeno, Bjelajsko i Petrovačko, Osječenica ponosno strši iznad pojasa bukove šume. U dodiru sa Osječenicom, kanjon reke Une kod Martin Broda tvori prelepe slapove. I mi Novi Zeland za trku imamo.

Sada kada smo se držali za ruku, mogli bismo i da se upoznamo, bile su reči koje su mi izmamile osmeh na tmurno lice, a ruku koja me je držala i vodila na sigurno, u zaklon šume, nisam bila rada da pustim.

Prvi susret sa njom, januar, zima. Scenografija je postavljena – sneg do kolena. Uspon je lagan, šuma, što bi rekli, „nestvarno lepa“. Beli pokrivač joj daje neku čudnu moć, a tišina koja je obavija priziva u sećanje labudice i jedno zaleđeno jezero…

Pogled traži čudne zveri među drvećem. Nema zveri, nema labudica, medved spava. Mi penjemo. Ne osvajamo. Sneg pucketa pod nogama, kao nekad kraj Dunava, u šetnji sa tatom. Prvim snegom do pekare! Čudna je ljubavi moć….

Iako Dunav odavno nije moje more (ili ipak jeste?) donese svojim tokom, češće virom, one najdublje zakopane misli i sećanja, u predeo tako nepoznat, dalek i toliko drugačiji i zapljusne svom svojom silom… Neka, pokazaću mu fotke sutra, svideće mu se. Porediće sneg sa onim iz ruskih skaski, smejaćemo se….

Čudna je ljubavi moć… Čudna i čudo je i ona, planina koju pohodimo: u šumi nas grlila, štitila, da bi se potom ogolila i pokazala nam kako strašna i nepredvidiva može da bude. Vetar i sneg su nemilosrdno šibali. Betar, sneg i led. Vrh se ne vidi. Tek peta akcija u životu. Ta neupitna činjenica me nije sprečila da se veoma mudro prijavim da na steni sačekam deo ekipe i usmerim dalje ka šumi, ka zaklonu. Steznik na izdajničkom kolenu, jedan štap u ruci, vidljivost mi nula, hrabrost… Ne znam gde je, sišla u gaće.

Ne klonite duhom, verni čitaoci! The plot thickens! Spas je tu, ruka uhvaćena, zapravo, krvnički zgrabljena, nit’ vidim kuda idem, nit’ znam gde sam, al’ čujem glas, kaže: Ne tu, pođi iza te stijene, tu je čvrst, tu možeš. Blećak bila i ostala, ruku sam pustila tek kod znaka koji veli: Osječenica-sajla, al’ ne lezi vraže, povede me i dalje….

Kada ga drugar pred šumom upita đe nesta, reče: Mi smo prohodali, a nismo se ni upoznali. Tada je, dragi čitaoče, Nina Dakić doživela čist aprekat, jer IMA LI IŠTA LEPŠE NA SVETU BELOM OD ČOVEKA KOJI UME DA TE NASMEJE?!!! Nema. A ima i lepe oči.

Oluju sam zaboravila. Šuma me opet zagrlila, vilenjak nesta trkom i skokom, ja do nadstrešnice laganim kasom, pokojim padom. But, who cares! Eno kraja šumi, eno ekipa odmara, eno njega, odmara i on. Sreli se pogledi, gucnula vode, idi ženo ne bulji, imaš još kilometara do busa! U prolazu, hvala još jednom. Odgovor: Ako zatreba pomoć opet, viči. Oči traže neznano šta po kaldrmi, bar sam se nasmešila. Hrabrost, a očito i zdrav razum i britak jezik kojim volim da se hvalim, ostaše u gaćama.

Onaj odozgora me tog dana nije pljucnuo, put je dug, misao se fizički manifestovala kraj mene na istom, reč po reč i mrak na oči pri pogledu na Saletove mini buseve, pruža ruku u pozdrav…. Jok, more, ne radim ja to, samo zagrljaj priznajem!

Da, našla sam ga na blagoslovenim mrežama čim sam došla kući…

I ime mu je lepo…

Osječenica planina, visoka 1.792 metara, posta mi lična Hiperboreja.

A ja, kao Apolon, vraćam joj se.

I’m flying away from fire
and I’m running from the known
I see the most beautiful colors here
In a terrifying storm.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime