NINA DAKIĆ: Da, bilo je hladno na Grmeču…

Zima. Vijavica. Studen. Nevera. Invierno. Ciča. Hladnoća. Smrzavica. Hladna fronta. Chalodnaja. You’ve got the North in you. Sve su to sinonimi za grmečki vetar, četrnaestog februara 2021. godine, koji je duvao, hujao i do kostiju ledio.

No, krenimo ispočetka.

Grmeč. Hašani.

Korčanica.

Spomen-obelisk, česma i dve grobnice u kojima su sahranjeni posmrtni ostaci 316 palih boraca NOVJ.

Polazak, kao i uvek, ranom zorom, Sara viče: Opet ne možemo u kafanu!

Ne možemo, ne možemo, godine su mnoge, a leđa i dalje nejaka, beauty sleep je must have, iako zaspem u autobusu čim izađemo na tranzit. Budim se u selu Bravsko, prva slika koju snene oči vide je, gle čuda, kafana. Ne umem kasti koliko planinara se ove godine okupilo na tradicionalnom Grmečkom maršu, ali dovoljno da shvatim da pored toga što sam solo drinker solo rider vala sam i „manje grupe“ planinar. Večita ženska nafaka: red ispred klozeta, ispred muškog nema nikoga, jer su, jelte, svi za šankom….. Piš-puš pauza i vrijeme je da se krene, kažu Majke, a sa njima i naš mlađahni vodič Marko Stolić.

Iako upozorena na dužinu i donekle užas makadamskog puta koji vodi od kafane Dijana do skretanja u šumu i uspon na Crni vrh sa veseljem sam dočekala polazak, ne sluteći da će mi isti taj makadam prisesti pri prvom: Autoooo! Naime, većina planinara odlučila je „marš“ malko skratiti i to čitavih sedam kilometara (dužina staze je 18km) i „marširati“ svojim četvorotočkašima do mesta đe šuma brani i ne da dalje ikako drugačije no nogicama…

Po kosi se uhvatilo inje, vetar je fijuknuo par puta i upozorio na silu prirode pred nama, but still….we march. Put je dug. Što neminovno znači šta? Po defaultu-overthink i zveranje kojekude naokolo ne bi li se nekim čudom pojavilo poznato lice… Idemo dalje. Gde sam ono? Da, Grmeč. Dug 70km, proteže se severozapadnim delom Bosne, između tokova reka Une i Sane. U okolini Grmeča nalaze se i Klekovača, Srnetica, Plješevica i my own personal Jesus – Osječenica.

Najviši vrh Grmeča je Crni vrh sa 1.604 mnv. Današnji reljef ovog područja karakterišu kraški fenomeni, s mnoštvom špilja i pećina. Šumovite padine ove planine obrasle su četinarskim i belogoričnim rastinjem, te ispresecane livadama i poljanama. Takođe, na Grmeču se nalaze i razna zanimljiva izvorišta reka i jezera (reka Sanica, izvire ispod obronaka Grmeča, Saničko i Jabukovačko jezero,..) i mnoštvo vrela.

Preko ove planine vodila je trasa uskotračne pruge koja se od Ključa i Bravskog polja spuštala prema Sanskom Mostu i Prijedoru, dok je drugim delom išla ka Bosanskom Petrovcu i Oštrelju. Danas, sva napuštena naselja, kao i sama pruga, pretvorene su u ruševine koje vremenom zarastaju u šumu.

Staza skrenu, šuma se javi, sneg se ukaza. Kaže Marko: Imamo tri uspona do samog vrha, malo jača tri uspona i to je to. Polazak! Kako reče, tako i bi. Prvi uspon – malo snega, više zemlje, šljunka. Drugi uspon – sneg. Treća sreća – sneg, sneg, stena, sneg, stena, stena i napokon Crni vrh, a sa njim i vetar koji od -5 Celzijusovih stepeni stvara osećaj da zapravo hodate na -35, vetar koji ledi i lomi kosti, vetar od kojeg cvokoćete, vetar koji u glavi tvori samo dve reči: Igmanski marš. Zaleđeni prsti, amputirani prsti, kako ću, dođavola, sići dole?!

Jesam li spomenula već da je gore duvao najljući vetar koji je ovo telo ikada osetilo? I da sam, neznano kako, ugrejala vrhove prstiju tek nakon dobrih pola sata konstantnog kretanja, stiskanja posuđenih štapova ( živeo drug Marko!) i selfpreservation rečenice u glavi: Samo hodaj, Nina, samo hodaj (možeš ti to i ne znaš da možeš! )? Da, bilo je hladno na Grmeču… I bilo je lepo.

Prvobitni plan čitave ove planinarske avanture, koja je počela pohodom na Manjaču krajem prošle godine bila je da odmorim. Odmorim od ljudi, od druženja, od svega. Računam, biće puno ljudi, tvoje je samo da hodaš i uživaš SAMA. Međutim, vrag umeša često svoje prste, pa bla bla ovde, truć muć onde i eto, lako kao san, upoznaš tušta i tma ljudi, sjajnih ljudi, jedva čekaš sledeću akciju da se sastanete i nastavite vaše trućmućkanje….kada tih ljudi nema na akciji, upoznaš neke druge, šuma je gusta, sneg dubok, raštrkana đeca po planini, deder da se nas dve držimo skupa, brže će vreme proći. Kvadriceps je istrpeo, trpi i dalje, makadam uzima svoj danak, jezični mišić radi punom parom…eno, i kafana je na vidiku, ura!

Toplota sunca, skočen sendvič (ako tako nešto uopšte postoji) i cigareta pred polazak kući. U autobusu, zna se – spavanje.

Jesam li spomenula da se voda u flašama ZALEDILA? Da, bilo je hladno na Grmeču.

I bilo je lepo.

Grmeč planina….Grmeč…on je…-
Kradom se knjige laća-
„on se prostire…
Molim, on se….
Od Ključa do Bihaća.

On je šumovit…drvo…on je..-
I pero vrti u ruci-
„po njemu rastu borovi, jele
I s njima-medvjed i vuci…

Ćopić, naravno.

 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime