NINA DAKIĆ: Da sam ’tica il’ golubić

Karanfil se na put sprema, put Kablara i Ovčara, sprema i peva i pakuje svoju second hand shop planinarsku opremu, pakuje i poriče ono žensko: Ponesi, možda ti zatreba još pet pari gaća, šampon za suvo pranje kose, dezodorans u spreju i dezodorans u stiku za u ranac tokom uspona, preznojićeš se! Poricala, poricala i bome pobedila sebe i spakovala samo osnovno, plus dve kutije plazme koju, naravno, nisam pojela, no sam kući vratila.

Datum je određen, vreme polaska utanačeno, ranac spakovan, čekalo se samo na popuštanje bola u lumbalnom delu leđa, u narodu opštepoznato kao išijas. And we were ok to go. Huston je (tri dana injekcija, ujutro i naveče, dva-dva, jedan-dva, dva) četiri sata pred polazak rekao: You’re clear to take of! Srbijo, dolazim!

Kažu da put traje osam sati. Ne znam, prespavala sam.

Smeštaj je bio organizovan u planinarskom domu Kablar, prostranom, toplom. Prozori su ofarbani zagasitom zelenom bojom, a po sredini izrezbareno srce, srce planinarsko, srce junačko. Po dolasku u dom, rasporedili smo se po spavaonicama, na brzinu dogovorili plan za sutra, ušuškali se i zaspali.

Jutro je, kao što to obično biva, bilo pametnije, razdraganije, ekipa raspoložena, uvek sprema za šalu, a domaćini kakvi se samo mogu poželeti – veseli nas dočekaše sa vrućom kafom i domaćom rakijom, miris pečenih jaja i kobasica širio se iz kuhinje, mačka je oblizivala brk, a mi smo, željni avanture, nestrpljivo čekali poziv za polazak našeg Velikog Vođe, pappa beara, Aleksandra Balabana.

Nakon doručka uputili smo se put Kablara čiji najviši vrh iznosi 889 metara nadmorske visine. Kablar je građen od dijabaz-rožnjaka, vapnenca i serpentina. U klisuri prema Zapadnoj Moravi padina je strma, vertikalna i prekrivena šumom, a sam uspon do jednog od najlepših vidikovaca u Srbiji je lagan, prilagođen svim kategorijama planinara. Kroz uspon nas je pratilo sunce, temperatura maltene prolećna, sa pokojim naletom vetra i pesma vrlih mladih planinara.

Na vrhu Kablara nalazi se vidikovac sa kojeg se pruža verovatno najlepši pogled na meandre Zapadne Morave i Ovčarsko-kablarsku klisuru, Šumadiju, Čačak, brdo Ljubić, kao i planine Ovčar i Jelicu. Takođe, klisura je ukrašena mnoštvom manastira koji se nalaze sa obe strane reke, te kao čuvari srpske kulture, tradicije i istorije na ovom području, stoje rame uz rame sa fruškogorskim manastirima.

Silazak i povratak u dom protekli su u jednako veselom druženju, pesmi i sveopštem dobrom raspoloženju koje je dodatno zagrejao fenomenalan ručak koji nas je dočekao (supa, gulaš, pire, kiseli kupus sas crvenu papriku preko jao, jao).

A potom – banja! Banja o kojoj smo pričali i maštali tokom puta, banja o kojoj smo i dalje pričali i maštali tokom uspona, banja koju smo završnim činom mazanja tanjira poslednjim komadom hleba prizvali i napokon dočekali.

Smeštena na nešto manje od 300 metara nadmorske visine, u samom centru Ovčarsko-kablarske klisure, Ovčar banja spada u red idealnih lečilišta. Lekovite termomineralne vode ove banje naročito su poznate za lečenje sportskih povreda, reumatizma i artritisa. Pored bazena, banja nudi i usluge različitih vrsta masaža, te boravak u sauni. Bazen je zatvoren i napunjen lekovitom termomineralnom vodom čija je konstantna temperatura 38 stepeni, išijas goes by by, bar na kratko, što bi rekao Nikola Vranjković. Needless to say… we enjoyed it a lot.

Skraćeno radno vreme banje, zabavu je, naravno, prenelo u dom, gde je druženje nastavljeno do kasnih večernjih sati, uz muziku, pesmu i domaću radžu.

Uspon na Ovčar počeli smo dobro utovljeni najboljom lepinjom ikada, natopljenom i zapečenim jajetom, kajmakom i s’ mas’, uz šolju jogurta… Puževi su bili brzi u odnosu na nas, voda se popila dok smo stigli do manastira Sretenje na čijoj česmi smo dopunili zalihe, te krenuli ka najvišem vrhu Ovčara koji se nalazi na 985 metara nadmorske visine.

Sama planina je vapnenačke građe i pre nego što je Zapadna Morava probila i obrazovala Ovčarsko-kablarsku klisuru činila je jedinstvenu  masu sa susednim Kablarom. Na Ovčaru se u davnoj prošlosti nalazio vulkan koji sada nije aktivan. Zbog raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, kulturno-istorijske baštine, te izuzetne lepote, područje klisure je proglašeno Predelom izuzetnih odlika, zaštićenim područjem prve kategorije.

Planina, zimi, presvučena snegom ima neku posebnu draž. Dok koračate šumskim, pa i grebenskim stazama, imate osećaj kao da ste se odjednom našli u jednoj od starih ruskih bajki, gde vas pri svakom koraku, iza svakog drveta čeka jedan nestvarni svet, svet magije, vila i belih paunica.

Iako nas je na Ovčaru sneg zaobišao, magije, one duhovne, nije nedostajalo. Manastir Sretenje nalazi se pod samim vrhom Ovčara. Sama crkva je podignuta kao jednobrodna građevina sa dubokom oltarskom apsidom, plitkim pevnicama i pripratom nad kojom je podignuta kula zvonara. Ono što ostavlja bez daha je unutrašnjost crkve i njen živopis, kao i oltarski prostor koji datiraju iz 1844. godine, a koji su i dan-danas izuzetno dobro očuvani, te svojom strogoćom (kako ikonografskih, tako i likovnih rešenja) prosto odišu snagom (vere, duha), te pozivaju na poniznost i poštovanje. Ne morate biti vernik da biste iskonski uživali u pogledu na ova monumentalna dela sakralne umetnosti.

Domaća kafa i kolači pripremljeni vrednim rukama monahinja ovog manastira, njihova ljubaznost, vedar duh i osmeh razoružavaju i najtvrdokornije i najumornije među nama. U sklopu manastira možete kupiti i ručno pravljene meleme, med, kupinovo vino….

Kako smo krenuli dalje, tako nas je i sunce napokon pogledalo. Put je vodio cestom, da bi se na jednom delu odvojio ka šumi i ka manastiru Svete Trojice. Zidan od lomljenog krečnjačkog kamena, ovaj manastir datira iz 12. veka. Kroz istoriju je bio rušen i obnavljan nekoliko puta.

U samom manastiru nalazi se ikonostas u duhu romantizma i sa duboreznim elementima koji su urađeni davne 1868. godine, te se svrstava u grupu višespratnih oltarskih pregrada. U prvoj se nalaze carske dveri, sa predstavom Blagovesti. Iznad dveri, u centralnom delu, nalazi se Tajna večera, dok je sa obe strane Bogorodica sa Hristom i Hrist Pantokrator. Gornji registar sadrži tri kompozicije: Rođenje Hristovo, Krunisanje Bogorodice i Vaskrsenje. Najvišu zonu čini Raspeće, te medaljoni sa svake strane, sa po tri stojeće figure proroka Isaije, Mojsija i Jeremije, odnosno Danila, Jezekilja i Ilije.

Nažalost, sve informacije vezane za ovaj manastir obezbedio je Gugl, pošto monah kojeg smo susreli u dvorištu manastira nije bio raspoložen za priču, te nam je na pitanja o istoriji manastira rekao upravo to: Guglajte! Eto, izguglasmo…..

Kratak predah i nastavili smo put ka krajnjem odredištu – -autobusu koji nas je čekao na pumpi, čekao da nas vrati kući, čekao da pospani i umorni već pri prilasku tom parking mestu počnemo da planiramo sledeću akciju.

Grmeč is calling.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime