Pravda je najčešće na strani ubogih i slabijih

Imam problem s ustavnim sudovima u zemljama bivše Jugoslavije. Oni su nastali na isti način. Zalažem se da Vrhovni sud Srbije odlučuje i o ustavnim pitanjima i mislim da bi to bilo odlično rešenje. Navijam da ustavnih sudova nema, ali ne treba o tome mnogo pričati, jer i bez toga imam dovoljno problema.

Ovo u razgovoru za „Oslobođenje“ kaže sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, koji je prije nekoliko dana na Pravnom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci održao predavanje „Sudijski poziv – između načela i realnosti“.

Majić je označen i kao jedan od najžešćih kritičara Aleksandra Vučića. Na njegovom predavanju nije bilo nikoga osim studenata, advokata i nekoliko asistenata s Pravnog fakulteta. Iako Majić važi za jednog od najboljih sudija u Srbiji, na njegovo predavanje nije došao nijedan sudija niti tužilac.

U BiH sudije i tužioce bira isto tijelo – Visoki sudski i tužilački savjet. Da li je to dobro?

To je jedno vreme bilo i u Srbiji. Ne zalažem se za to. Moramo razdvojiti te procesne uloge. Tužilaštvo je stranka u postupku, a sud je sud. Sud mora biti podjednako udaljen od obe strane – i od tužioca i od odbrane. To kod nas nije slučaj.

Često se podrazumeva da su sud i tužilaštvo jedna prirodna celina. To ozbiljno narušava nepristrasnost i nezavisnost sudstva. Ja sam za to da postoji sudski savet i da postoji tužilački savet i da oni deluju potpuno nezavisno jedni od drugih.

Da li je optuženi u postupku u ravnopravnom položaju, s obzirom na to da tužilaštva imaju neograničene resurse „u ljudstvu i materijalu“?

To je problem i u daleko bogatijim društvima nego što je naše. Paradoksalno je da je u bogatijim društvima to još i izraženije. Tužilaštvo će uvek imati dominantan položaj, jer ima državu iza sebe. Imate kompletne resurse, dok su optuženi i njegov advokat u neravnopravnom položaju. Međutim, to nikada neće biti moguće izjednačiti. Dobar proces advokatu može da ponudi istu proceduru kao tužiocu.

Nije to najopasnija stvar, jer nju će svakako biti teško otkloniti. Opasnija je neravnopravnost koja se ne vidi. To je neravnopravnost kojoj su podložne sudije. One drugačijim očima gledaju ono što dolazi od države u odnosu na drugu stranu. To je ravnopravnost koju ne vidimo. To je suštinska neravnopravnost dve strane, dva takmaca, dva učesnika u postupku.

U našoj nasleđenoj procesnoj kulturi gotovo da ne važi pretpostavka nevinosti. Štaviše, možemo reći da važi pretpostavka krivice. Koga je država izvela pred sud, on je automatski kriv, treba ga automatski pustiti kroz proces i izreći mu kaznu. To će biti teško otkloniti. Pretpostavka nevinosti je vrhovno načelo.

Slažete li se s tvrdnjom da pravo zanima proces, a ne pravda?

Donekle. To je pogubno. Ako bi se to razvilo do svog maksimuma, izgubili bismo i proces i pravdu. Proces mora da postoji, pravila igre moraju da se poštuju, ali ona imaju smisla samo ako sudija ima na pameti pravdu. Pronalaženje pravde zvuči apstraktno, ali se ona može pronaći.

Pravedno je najčešće, ali ne i uvek, na strani slabijeg. Kada u sudskom procesu ne znate gde je pravedno i pravično, pronađite ubogu, slabiju stranu i bićete veoma blizu pravdi i pravičnosti. Ne uvek, ali daleko češće nego u suprotnom slučaju. To često govorim saradnicima.

Koliko novinari utiču na sudije u medijski zanimljivim suđenjima?

Gotovo se po pravilu to dešava. Mediji su odavno postali mehanizam kroz koji političari govore. Oni odavno nemaju potrebu da se koriste zastarelim metodama. Ne pozivaju više crvenim telefonom. Niti šalju posrednike. Oni danas otvoreno koriste medije, a mediji pristaju da budu deo te igre zbog tiraža. To je višestruko opasno.

Kakva je šansa malog čoveka za kojeg su vodeći mediji rekli da je kriv? Da li on ima ikakvu šansu u sistemu, jer je on unapred bačen lavovima i naše je samo da gledamo kako će da ga prožderu. Ponekad sudija ispred sebe nema samo tužioca nego kompletno društvo koje je dizajnirano da očekuje projektovan ishod.

Da li bi mogućnost podizanja privatne optužnice poboljšala pravosuđe, pogotovo kada postoje slučajevi kao što su ubistva Davida Dragičevića i Dženana Memića?

Privatna optužnica verovatno nije najbolji izraz. Zalažem se za to da imamo stvarne tužioce i da njihov posao bude ono što im je posao. Ne verujem da na duge staze može da postoji sistem u kojem postoji tužilac i 68 mehanizama koji ga kontrolišu.

Stranci me često pitaju: Zašto na ta mesta ne birate normalne ljude, umesto ljudi koje morate posmatrati sa 68 osmatračnica? Zar nije jednostavnije da se pravi sistem u kojem će na tim mestima sedeti pravi ljudi? Ne bih imao ništa protiv privatnog tužioca, kada bismo imali tužioca. Međutim, naš problem je što mi nemamo tužioca i što imamo tužioce koji su mahom politički kontrolisani. Ako državni tužilac ne može ništa, kakve bi šanse imao privatni?

Da li sudije i tužioci trebaju da snose odgovornost za svoj rad?

Apsolutno, ali treba definisati oblike odgovornosti. Bilo je različitih predloga. Nikada ne bih podržao da sudije i tužioci materijalno odgovaraju zbog pogrešnih odluka. Ne zato što mi je žao sudija ili tužioca, već zato što ne bih voleo da se nađem pred sudijom koji razmišlja o tome da treba da donosi samo sigurne odluke. To meni kao građaninu ne garantuje da ispred mene sedi neko ko je nezavisan.

Odgovornost mora da postoji. Svojevremeno sam rekao da bi napredovanje tužioca moralo zavisiti od njegovih uspeha kada je riječ o osuđujućim presudama u njegovoj karijeri. Tužioci su tada skočili na mene i rekli da su oni zastupnici interesa stranke. Ako se jednom tužiocu oslobađajuća presuda ponovi deset ili 20 puta, onda to znači da nešto nije u redu.

Sudije prolaze čitav sistem „čekiranja“. Samo je pitanje da li napredovanja zavise od toga. Netačno je reći da sudije nemaju proveru. Onaj ko ima 80 odsto ukinutih presuda ne može na prvom izboru da preskoči sve kandidate koji imaju manji procenat ukinutih presuda od njega.

G. Dakić / oslobodjenje.ba

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime