Ранко Поповић: Остаје нам да се надамо да и у хаосу има неког система

0
286
Ranko Popović

Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске објавило је недавно антологију пјесништва о националном страдању у двадесетом вијеку „Ми знамо судбу“ Ранка Поповића.

Поповић, који је и професор српске књижевности 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, говори о овој антологији и руднику из којег је вађена пјесничка руда.

Наслов антологије је вишезначан, али неминовно упућује на једно питање: да ли ми данас заиста знамо судбу? И све што нас чека?

– Наслов је преузет из првог стиха чувене Шантићеве пјесме коју је Перо Слијепчевић с много разлога назвао сонетом српске историје. Те наизглед обичне ријечи одавно су постале лозинка за препознавање наше страдалне прошлости, а узме ли се у обзир вријеме кад су написане јасно је да су биле надахнуте и пророчком снагом.

Познато је да велика поезија увијек носи у себи нешто од свевремености, али за спознавање наше данашње и сутрашње судбе и нису нам баш потребне тако крупне пјесничке ријечи. Ко хоће да гледа може видјети да стање ствари не даје много разлога за оптимизам. Треба ипак имати на уму да нам се смисао историје као учесницима и свједоцима никад до краја не открива. Остаје да се надамо да и у хаосу има неког система. И да чинимо колико нам је дато, с вјером да се будућност ствара прилозима које приносимо данас.

У антологији је заступљено више од 150 пјесника. Многи међу њима су одавно класици. Ту је и неколико релативно непознатих имена. Који је период било најтеже антологичарски реконструисати?

Антологија је компонована од шест одјељака, уз додатак четири пролошке и пет епилошких пјесама. Цјелине су тематски одређене према великим историјским дешавањима која су испарцелисала вијек: Балкански ратови (1912-1913), Први свјетски рат (1914-1918), Други свјетски рат (1941-1945), Косово и Метохија од 1945. до данас, Распад Југославије и ратови 1991-1995. и НАТО пакт у рату против Србије 1999. године.

Бројност пјесничких одзива вишеструко се повећавала како је вијек одмицао, тако да је селекција грађе представљала већи антологичарски проблем неголи реконструкција појединих периода који су са становишта пјесничке покривености веома прегледни, будући да је ипак ријеч о новијем времену. Најтеже је било мозаички представити већи број подтема унутар једне цјелине, на чему се посебно инсистирало.

Примјерице, тема Првог свјетског рата и страдања које је он донио српском народу толико је комплексна да никада не можете бити потпуно сигурни да сте пјесмама илустровали све његове важније сегменте. Та тема укључује сва она дешавања која можемо пратити од Принципових видовданских хитаца у Сарајеву, преко одмазде над Србима у Босни и Херцеговини одмах након тога, напада Аустрије на Србију, Церске и Колубарске битке, страдања Срба у аустроугарској војсци, патње по бројним логорима, страдања добробовољаца из прекоморских земаља (али и из Херцеговине, Босне, Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Војводине), њемачке окупације Србије, одбране Београда, албанске голготе, умирања на Виду и Крфу, све до Добруџе и Кајмакчалана, те пробоја солунског фронта.

Па ни то није потпун списак! Мојковачку битку, рецимо, достојно је опјевао једино наш посљедњи епски бард Радован Бећировић Требјешки, а све до посљедњег часа рада на књизи био сам убијеђен да су пјеснички прећутани злочини Бугара у Србији, можда најгрозоморнији у вијеку, кад сам изненада набасао на пјесму Војислава Илића Млађег „Над костурницом поубијаних свештеника“. Сигуран сам да ми се понешто вриједно и сакрило, али то је у оваком послу готово неизбјежно. Уосталом, сваки антологичар рачуна с тим да ће некад неко поправити његове пропусте.

Поезија је, чини се, одговорила задатку. Али, да ли је и проза?

Већ и прве помисли чврсто ме увјеравају да јесте. И не само приповиједна проза него и драма. У то сам се непосредно освједочио кад сам уз стоту годишњицу Великог рата покушавао да направим неке прегледе за потребе једног предавања. Нажалост, ми немамо цјеловите библиографије књижевних прилога на тему националног страдања, чак ни кад је двадесети вијек у питању.

Више пута у разним приликама било је говора о пријекој потреби предузимања таквог подухвата, али до сада је све остало на ријечима. Иза таквог посла би морала стати нека институција са читавим тимом и дугорочно га планирати. Како нам институционални облици организовања нису баш јача страна, све ће то највјероватније још да попричека, а без такве основе нема ни могућности да се праве озбиљна критичка претресања и преиспитивања.

Ако је о српском страдању у двадесетом вијеку написано више од 300 пјесама антологијске вриједности, да ли је тачно оно што је у моту антологије записао Андрић, а то је да се такве ствари „не казују, него заборављају“?

Ова књига јесте одређена као антологија и то је учињено по савјету колега са којима сам се консултовао, мада ја као приређивач нисам убијеђен у антологијску вриједност баш свих пјесама па сам зато у први мах такво одређење хтио да избјегнем. Поједине пјесме су ми биле важне као документарна вриједност, да бих покрио неке од оних подтема које сам поменуо.

А што се тиче Андрићевог записа на почетку књиге, он ми је био драгоцјен као антрополошки увид, као дубоко понирање у велику тајну звану човјек. То је нека врста противтеже стално истицаном императиву памћења, његовању меморијалне културе у чијем је средишту етос Жртве на коме се заснива идентитет народне заједнице.

У поговору антологије помињете Јасеновац. Да ли ће он икада добити умјетничко свједочанство или ће остати „можда и неуводљив у литературу“?

Јасеновац је огромна и претешка тема, једна од оних „за које је мало један човјек, чак и под условом да јој читав живот понуди као жртву“. Није случајно да је ове ријечи између знакова навода, као и цитиране ријечи у Вашем питању, изрекао Љубо Јандрић, писац нашег првог, а вјероватно и јединог романа о Јасеновцу.

Оно што је српска поезија до сада дала на ту тему никако није мало, али је потпуно у сјенци свега два стиха који су као нека заумна запјевка никли у народу: Немој, драги, косит поред Саве / покосићеш моје косе плаве. Дух дише гдје хоће, каже Библија, и ми не можемо знати хоће ли, када и ко написати, рецимо, заиста велики роман о Јасеновцу, као што знамо да га нису написали ни Андрић, ни Ћопић, ни Селимовић.

Оно што се мени, као нешто упућенијем читаоцу, чини извјесним јесте да то неко будуће велико дјело неће бити засновано на неком великом наративу него на малој људској причи из које ће проговорити велико страдање. У књизи публицистичке прозе Ћамила Сијарића „Ослобођени Јасеновац“ има једна слика крвавог дјечијег сиперчића са патуљком и пужем извезеним црвеним концем и она дубље засијеца у душу и дуже се памти од свих других страшних слика смрти, које је писац у дугом низу наредао као непосредни свједок.

Једно велико дјело о страви Јасеновца може понићи из слике тог сиперчића. Узгред, Сијарић који је као партизански војник по задатку ушао у логор одмах пошто су га усташе напустиле, објавио је своју књигу тек 1983. године. И готово читаве четири деценије након првих страшних утисака, Сијарић је остао убијеђен да је тај логор смрти прогутао више од милион жртава.

Антологију отварају Шантић, Дучић и Ного, а затварају је Бећковић, Данојлић, Симовић и Сладоје. Да ли су њихове пјесме заправо својеврсни сиже српског страдања у 20. вијеку?

У њима је свакако, по мом осјећању, сконцентрисано највише лирског згуснућа те тематике страдања и то на различите начине. У једној се пјева о страдалном језику, јер и он страда заједно с народом, у другој о избјегличким путевима као јединој домовини, у трећој о смрсканом Његошевом Огледалу српском, у четвртој… Највише је молитава, јер дух молитве не само да најцјеловитије исказује патњу него је и искупљује. Рекао бих да молитвени дух преовладава у антологији.

Антологију је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске. Тај студиј уписује све мање студената. Зашто?

Наше Друштво од обнављања, а томе има седам година, покушава својим радом да надомјести оно што су лако уочљиве мањкавости постојећег система. Прије свега радимо на стручном усавршавању наставника преко годишњих семинара и путем издавачке дјелатности, часописа и књига.

Нажалост, и снаге и средства су нам мала, а проблеми велики и бројни, тако да све чешће изгледа како се боримо с вјетрењачама, а ни надлежно министарство још увијек није препознало наше напоре и резултате. Један од највећих проблема је, како кажете, смањење броја студената србистике што се посљедњих година посебно драстично обзнанило.

Основни узроци су свакако биолошки дефицит и стално осипање становништва усљед економских разлога, али има и других чинилаца. Остаје да се надамо да ће и са државног нивоа бити препозната важност националне филологије као идентитетске дисциплине, што би морало значити и увођење одређених подстицаја за студенте српског језика и књижевности.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име