RASTKO VUKOVIĆ: Ako su to samo bile laži…

Nauka prećutno deli realnost na svet istina i svet laži. Prvi od tih svetova božanski je, drugi je đavoljski, rekli bi neki, a pitanje je hoćemo li ikada moći „nečastivog“ uhvatiti za rogove. To je tema ove priče. Prvo pogledajmo jedan primer mojih kolega iz Valjeva.

Građani grada A uvek govore istinu, građani grada B uvek lažu, a svaki građanin iz grada C naizmenično govori istinu i laž. Dežurni vatrogasac je telefonom primio poruku iz jednog od ovih gradova: „Kod nas je požar!“ javio je jedan građanin. „Gde?“‘ – pitao je dežurni vatrogasac. „U gradu C'“ – odgovorio je isti građanin. U koji grad treba otići vatrogasna ekipa?

Pomenuti građanin nije mogao biti iz grada A, jer oni stalno govore istinu, a dve izjave koje je primio vatrogasac ne mogu obe biti tačne. On je mogao biti iz grada B, građana koji samo lažu, jer je mogao slagati „Kod nas je bio požar!“ i zatim opet slagati da je on „U gradu C“, jer požar je mogao biti u A! Građanin C koji bi naizmenično govorio istinu i laž nije tim redosledom mogao reći prvu pa drugu izjavu. Takođe, nije moguće da je prva izjava bila laž (onda požar nije u C), a druga istina (požar je u C). Prema tome, vatrogasna ekipa treba otići u grad A.

Pouka ovog „zadačića“ je da bi i svet laži mogao na neki način biti dosledan slično svetu istina. Anti-logiku tog sveta pojasniću putem algebre irskog matematičara Džordža Bula (1854) u kojoj su jedine vrednosti promenljivih „tačno“ i „netačno“. U primenama ih predstavljamo ciframa 1 i 0 ili stanjem „ima struje“ i „nema struje“ u kompjuterskim procesorima.

U Bulovoj algebri se svaka formula može napisati pomoću tri operacije: negacije, disjunkcije i konjunkcije. Prva prevodi vrednost „tačno“ u „netačno“ i obrnuto. Druga i treća uključuju po dva iskaza; disjunkcija im daje vrednost „netačno“ samo ako su oba netačna, a konjunkcija rezultira sa „tačno“ samo za oba tačna. Prevodeći ove u strujne prekidače moguće je simulirati razne logičke procese.

Sa druge strane, postoji simetrija ove logike. Svaka istina kao „odraz u ogledalu“ ima neku neistinu i obrnuto, tako da je svet laži tačno jednako dosledan kao i svet istina, na svoj uvrnuti anti-način. Na primer, konjunkcija „A i ne-A“ uvek je netačna, ona je kontradikcija i u svetu laži, ona je vrhovna vrednost. Preslikamo li je u navodnom ogledalu ispada dijsjunkcija „ne-A ili A“ koja je tautologija, iskaz uvek tačan, vrhovnu vrednost sveta istina.

Dakle, moguće je u samom svetu laži tražiti totalne neistine i zatim ih izvrtanjem (tačno u netačno i obrnuto) pretvarati u totalne istine. Ali avaj, kao što je teško razumeti supstancu bez prostora, teško je nalaziti istine bez laži ili laži bez istina. A to je treći deo ove priče i on se najviše tiče „teorije informacije“.

Matematika je čudo. Nije prvi put rečeno da ona hoda koracima u koje niko neće posumnjati da bi stizala do tvrđenja u koja niko neće poverovati. Tako otkrismo da nas i laži informišu. Ono što bismo mogli dokazati da se ne može desiti – ne dešava se. Zato „događaje“ smatramo istinama (informacije su ekvivalenti dejstu, a dejstva dešavanju). Suprotni bi bili „ne-događaji“ (ako postoje) od kojih nije moguće dobiti bilo kakvu informaciju i koji su pravi ekvivalenti neistina. Međutim, takvi ne mogu postojati, barem ne u svetu u kojem je svaki deo prostora, vremena i materije neka inforormacija.

Drugim rečima, vasiona u kojoj živimo sadrži samo iluziju neistina. Ona se poigrava sa nama, jer istina voli da se krije iako ne može da se sakrije. Neizvesnosti koje čine tkivo informacije neizbežne su, a priroda kao da ih ne voli. To izvire iz načela informacije (koju zagovaram), njenog minimalizma i principa najmanjeg dejstva (ovaj drugi je poznat fizici).

Priroda nema mogućnost klasičnog laganja, ali ima neverovatno velike sposobnosti ignorisanja i skrivanja. Među nama najpoznatijim takvima su neizjašnjavanje i smanjivanje šansi realizacije. Na skali verovatnoća od nule (nemoguć događaj) do jedinice (siguran događaj), oni zbijeniji događaji veće informacije manje su verovatni i ređe se događaju, oni razuđeni češći su.

Granični, najgušći bili bi nemogući događaji, teorijske neistine, a najređe bile bi teorijske istine. Ono što viđamo vrlo verovatno je negde između. Zbog principa informacije priroda skoro nikada ne stavlja sve svoje istine na sto, tako da će svako ko je previše informisan postati dezinformisan. Priroda ne dozvoljava niti same laži, ona prezasićuje i raskrinkava i onu drugu krajnost – stanje „sasvim neinformisan“.

Ako su manje šanse događaju da se desi, on je informativniji i više nas „pogađa“. Na drugom kraju verovatnoća su događaji sa velikom predvidljivošću, apstraktni, izvesni, slabo informativne vesti i manje materijalne. One deluju na nas (jedva), a mi na njih nikako. Ono što ima matematičku tačnost toliko je intelektualno i suptilno kao da ne pripada ovom svetu, suprotnost je onome što bi imalo krajnju netačnost, što bi bilo preterano silovito informativno, brutalno i razorno.

Princip informacije tako inicira princip dezinformacije da jednako kako materijalni svet ne može bez makar kakvih slučajnih događaja i prema tome makar nekih informacija, on ne može niti bez makar nekakvih dezinformacija. Odupirujući se višku „istina“ priroda ima simetrične razloge da se odupire i višku „neistina“. Ako mnogo lažete, malo ko će vam verovati, a ako pričate samo istine, teško će vas razumeti.

1 KOMENTAR

  1. Yes Joe you’re right, I’ll explain it in Serbian.

    Rečenica ,,belo je belo“ je tautologija, a ,,ja lažem“ je kontradikcija. Prva pripada ,,svetu istina“, a druga ,,svetu laži“. Stanovnik prvog od tih svetova ne može reći ,,ja lažem“, ali može reći ,,ja ne mogu reći ,ja lažem’ “. Stanovnik drugog od tih svetova može reći ovo drugo. On je sada za toliko u prednosti nad prvim, koliko nam se činilo da je u traženju istina prvi bio u prednosti nad drugim.

    Razrada ovih ,,prednosti“ vodi ka Gedelovoj teoremi nemogućnosti, jednoj od najtežih poznatih teorema matematike, ali i ka saznanju da je ,,dedukcija“ metodama ,,sveta neistina“ veoma teška. Mi smatramo vrhom naučne metode i intelekta traženje istina putem istina, ali sada vidimo da bi viši nivo od takvoga bio u tražnjeu istina putem neistina. Još viši bio bi kombinacija ta dva, a koliko smo nedorasli tim visinama vidi se po nama svojstvenom brljanju istina i laži u mnogim slučajevima od političarenja pa do naivne nauke.

    Majstorstvo u vladanju neistinama iskazali su matematičari drevnih grčkih vremena kada su dokazali da koren broja dva nije racionalan – metodom kontradikcije. Isto imamo kod Lobačevskog kada je obrnuo Četvrti Euklidov postulat (o paralelnim pravama) u njegovu negaciju, da bi izveo svoju neeuklidsku geometriju i kasnije dokazao da je njegova neeuklidska geometrija (tzv. geometrija Lobačevskog) jednako neprotivrečna kao i euklidska. Ima takvih primera, ali veoma su retki i uvek se na kraju pokaže da su došli od pravih genijalaca.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime